HOSE Pablo Barajbar je trenutno najtraženiji forenzičar na svetu. A i kako ne bi bio kada je 2004. godine bio na čelu istražnog forenzičkog tima Unmika i Haškog tužilaštva koji je obišao zloglasnu "žutu kuću" na severu Albanije, u kojoj su, kako se sumnja, Srbima otetim sa KiM vađeni organi i zatim transportovani na Zapad.
Radio je na identifikacijama tela u BiH, a potom na Kosmetu bio šef Unmikove kancelarije za forenziku i nestale osobe. Pre nekoliko meseci stigao je čak i do "pozicije" glavnoosumnjičenog za krađu kostiju nestalih sa KiM, ali i za umešanost u navodnu trgovinu organima Srba koji su odvedeni u Albaniju.
Od tada su kružile informacije da je pobegao u Argentinu, sakrio se na Kubi i nestao u Americi. Medije je više nego vešto izbegavao. Za zapadne bi progovorio pokoju reč, ali za srpske ni toliko.
U ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" Hose Pablo Barajbar, koga smo pronašli u Limi, gde se bavi antropologijom i forenzikom, iznosi, kako kaže, sve što zna - od prvih informacija o trgovini ljudskim organima, preko obilaska "žute kuće", do slanja dokaza u Haški tribunal.
- Pitajte slobodno. Reći ću vam sve. Nemam šta da krijem - odgovara spremno na naš poziv.
* U srpskom Tužilaštvu za ratne zločine kažu da ste ih zvali i rekli da ste spremni za saradnju. Zbog čega ste ih baš sada zvali?
- Nisam ja zvao njih. Oni su mene. I, naravno, sarađivaću.
* Dobro, krenimo redom. Kada ste dobili prve informacije o trgovini ljudskim organima?
- Krajem 2002. ili početkom 2003. godine. Ne sećam se sada tačno.
* Ko vam je dao te informacije?
- Reč je o ljudima koji se međusobno nisu poznavali. Njih osmoro. Neki od njih su, recimo, bili iz Prizrena, drugi iz Albanije.
* Šta su vam konkretno rekli?
- Neki su tvrdili da su već bili u "žutoj kući", drugi da su videli kako se iz nje iznose tela i sahranjuju na lokalnom groblju. Neki su nam čak rekli i da su prevozili ljude u Albaniju. Međutim, nismo razgovarali ni sa kim ko je rekao da je učestvovao u onome što se navodno događalo u "žutoj kući" ili da je, recimo, bio otet.
* Dakle, prve informacije nisu stigle od Haškog tužilaštva, kako je u svojoj knjizi "Lov, ja i ratni zločinci" napisala Karla del Ponte?
- Ne, ne! Tribunal uopšte nije imao nikave informacije o tome. Mi smo s njima kontaktirali kada smo saznali za to. Jer, mada ni oni, kao ni Unmik, nisu imao nadležnosti u Albaniji, Hag je bio moćniji od nas, a nama je bilo potrebno mnogo političke podrške kako bismo uopšte mogli da odemo tamo i proverimo šta se zaista dogodilo. Zato smo ih zvali!
* Kako ste stigli do "žute kuće"? Ko vas je odveo?
- Imali smo preciznu informaciju. Tako smo došli i do fotografije kuće koja je bila žute boje. Ali, kada smo stigli, članovi porodice su nam rekli da je ona oduvek bila bela...
* Šta se, zapravo, dogodilo u "žutoj kući"? Možete li da rekonstruišete događaje, ili bar pretpostavite?
- Dokazi koje smo tada pronašli, bočice lekova, hirurški kontejner... nisu bili dovoljni za zaključivanje. Bila je to prva i jedina poseta tom mestu. Mislim da bi pravo pitanje bilo - kakva je verovatnoća da se stvari koje smo tu našli, zadese u nekoj drugoj kući u Srbiji, Albaniji, bilo gde u Evropi.
* I, kakva je verovatnoća?
- Veoma mala, rekao bih. Jasno je da smo mi otišli tamo na osnovu informacija koje smo imali, a ne samo zbog toga što smo hteli da obiđemo neku kuću usred nedođije. Dokazi koje smo pronašli bili su neuverljivi, ali to je, ipak, bio početak istrage.
* Tvrdite da su oni bili dovoljno jaki da se nastavi istraga?
- Dokazi koje smo tamo pronašli sami po sebi su nedovoljni, jer sve što smo mi saznavali, delići su jedne slagalice. Zato smatram da je bilo dovoljno informacija da se istraga nastavi. Uostalom, mi smo to i očekivali.
* Zašto nije bilo dalje istrage?
- Iz više razloga. Jedan od njih je što je ubrzo posle toga počela istraga protiv Fatmira Ljimaja i Ramuša Haradinaja. Čim se to dogodilo, svi izvori koji su mogli da nas odvedu do groblja i da nam pokažu gde su tačno tela zakopana - nestali su! Doslovno nestali! Počeli su da se kriju i nikada više nisu hteli da progovore sa nama. Pobegli su!
* Nikada niste saznali šta se dogodilo sa njima?
- Ne. Sve što znam jeste da je Fatmir Ljimaj oslobođen, kao i Haradinaj. Mislim da zato naši izvori nisu hteli da razgovaraju s nama.
* Kakav je vaš stav - šta se tamo zaista dogodilo?
- Ako govorimo o mogućnostima, sve je moguće. Ali, ono što smo mi videli bila je samo kuća u kojoj živi neka porodica. Ali, na đubretu smo našli hirurški otpad, pribor za infuziju. Sve u svemu, bilo je tragova koje je trebalo pratiti. Političari treba da odgovore zašto se nije nastavilo dalje. Istraga Saveta Evrope biće najbolji način da se otkrije šta se dogodilo. Ali, može da bude problem šta ćete pronaći danas, devet godina kasnije.
* U forenzičkom izveštaju o obilasku "žute kuće" napisali ste da niste proverili da li su tragovi krvi koje ste pronašli u njoj ljudskog ili životinjskog porekla. Zašto?
- Mi smo u prostorijama koristili luminol, hemijsku supstancu koja otkriva tragove koji ne mogu da se vide golim okom. On se koristi u potpunom mraku. Problem sa njim je to što uzorke koje ispitujete ne možete da koristite ponovo.
* Da li ste imali neke druge tehničke mogućnosti da to proverite?
- Nismo. Mi smo bili tamo 2004. godine, a to se, navodno, dogodilo 1999. To nisu bili sveži tragovi, već godinama brisani. Luminol je, naime, otkrio tragove koji bi mogli da budu krv. Naglašavam - "mogli".
* Kada je objavljena knjiga Karle del Ponte, neki srpski zvaničnici su tvrdili da su znali za priče o navodnoj trgovini organima otetih na KiM? Da li vam se neko od njih obraćao?
- Ne, nikada.
* Niko vas nikada nije pozvao da, recimo, proveri neke informacije o tome?
- Ne! Niko! Uvek sam sa njima imao nezvanične kontakte. Moji saradnici su mi govorili da zamenik tužioca hoće da me pozove, ali on nikada nije podigao slušalicu.
* Šta ste uradili sa izveštajem kada ste ga napisali?
- Poslao sam ga u Haški tribunal. Kao i dokaze. Imam i priznanicu za sve to.
* Naše tužilaštvo za ratne zločine je pre nekoliko nedelja došlo do tog izveštaja iz koga je nedostajalo devet stranica. A, pre nekoliko dana je došlo do još sedam stranica. Preostale dve, za koje se tvrdi da kriju imena osoba koje su se navodno lažno predstavljale kao haški istražitelji - nedostaju. Ko bi mogao da ih krije?
- Ja sam dobio kopiju svog izveštaja. Sećam se da on ceo ima osam strana, i da prve dve sadrže spisak onoga što smo našli, i potvrdu o predaji. Dakle, ako ne grešim, izveštaj je predat u martu 2004. godine, a dokazi u junu iste godine. U njemu nema ničeg čudnog. Ne znam zaista ko bi ga krio. Ja mislim, skoro sam siguran, da su te osobe bile zaista istražitelji Haškog tribunala.
* Porodice nestalih su podnele krivične prijave protiv vas tvrdeći da ste uzimali kosti leševa i da ih niste vraćali?
- To su gluposti. Cela priča je krenula od toga što je Haški tribunal napravio projekat kojim bi se utvrdili osnovni antropološki standardi na Balkanu. To znači da, na primer, kada pronađete neidentifikovano telo, na osnovu uzorka kosti, možete da odredite starost osobe. Problem je bio što su se 1999. i 2000. godine koristili standardi za američku populaciju, koji su različiti. To je predstavljalo opasnost da nekome dodate ili oduzmete desetak godina, što je moglo da dovede i do toga da telo ne bude identifikovano. Mi smo napravili standarde za ceo Balkan, i u ogromnoj većini slučajeva vraćali uzorke odmah posle ispitivanja.
* Šta je sa prijavama?
- Izvestan broj ljudi je, iz ne znam kojih razloga, ali svakako iz loše namere, tvrdio da kradem kosti i da sam lopov. Nisam ukrao ničije kosti! Mislim da neko manipuliše porodicama nestalih.
* Istraga o "žutoj kući" se nastavlja i u Beogradu. Dik Marti dolazi u januaru. Hoćete li doći i vi?
- Ja sam sada daleko. Proveo sam mnogo vremena na Balkanu, pa vam je očigledno teško da me se otarasite.

SRPSKA VLADA IMALA INFORMACIJE
* DA li ste, i kako, razmenjivali informacije sa vlastima u Beogradu?
- Ono što sam otkrio radeći godinama na Kosovu je neverovatna količina informacija na različitim mestima. Kladio bih se da je srpska vlada imala mnogo informacija koje nisu obelodanjene. Naime, činjenica je da je imala mnogo podataka za, recimo, Volujak, koje mi nismo imali. I mi smo to znali. Učinili smo najviše što smo mogli za porodice nestalih. Postoje neke stvari koje ja ne mogu da uradim. Nisam ni Ujedinjene nacije niti Karla del Ponte. Bio sam običan službenik, koji je uradio sve što je mogao.

BROJ OTETIH SRBA
* Koliko procenjujete da je Srba odvedeno u Albaniju?
- Lično ne verujem da je reč o stotinama. Mislim da je mnogo nestalih Srba još na Kosovu. Trebalo nam je sedam godina da pronađemo jamu u Volujku! Ali, nema sumnje da su u Albaniju vođeni i Srbi, nesrbi i Albanci. Razgovarao sam sa jednim Albancem koji je bio u kampu u Kukešu, čiji je brat ubijen. On je tamo video i Srbe. A da li bi oni mogli da budu žrtve trgovine organima? Da, to je moguće.