Neistražena politička pozadina atentata

V. N.

11. 03. 2013. u 21:06

I dalje se ne zna kada će se otvoriti proces o političkoj pozadini atentata. Organizatori i egzekutori osuđeni na ukupno 350 godina robilje, Legija i Jovanović po 40 godina

OPTUŽNICA protiv okrivljenih za učešće u ubistvo premijera Zorana Đinđića podignuta je u avgustu 2003. godine, pet meseci posle atentata. Sudski proces započeo je krajem decembra 2003, a okončan je 23. maja 2007. godine kad je pred Specijalnim sudom izrečena prvostepena presuda. Na ukupno 378 godina zatvora osuđeno je 12 osoba, da bi posle razmatranja žalbi u novembru 2009. godine, odlukom tadašnjeg Vrhovnog suda ukupna kazna bila smanjena za 30 godina.

Najstroža kazna od po 40 godina zatvora izrečena je Miloradu Ulemeku Legiji, koji je označen kao organizator ubistva i Zvezdanu Jovanoviću, za koga je utvrđeno da je pucao na premijera sa prozora kancelarije u zgradi u Ulici admirala Geprata.

Pravosnažnom presudom kazne su umanjene jedino Sretku Kaliniću, kome je preinačena sa 35 godina zatvora na 30 godina, Željku Tojagi Žmigiju sa 30 na 15 godina i Dušanu Krsmanoviću sa 30 na 20 godina zatvora.

Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović i Vladimir Milisavljević osuđeni su na po 35 godina zatvora, a na po 30 godina osuđeni su Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i Branislav Bezarević, dok je Saša Pejaković osuđen na osam godina zatvora.

“ALKATRAZ“ MILORAD Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović kazne služe u posebnoj jedinici požarevačkog zatvora „Zabela“, koji je u javnosti poznatiji kao „Alkatraz“. Protiv njih dvojice trenutno se vodi proces zbog organizovanja oružane pobune pripadnika Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine. Optužnica u ovom slučaju podignuta je u martu prošle godine, a trenutno je u toku glavni pretres pred Specijalnim sudom. Tužilaštvo za organizovani kriminal tvrdi da je pobuna bila uvertira u ubistvo premijera Đinđića

U odsustvu su bili osuđeni Milisavljević, Kalinić, Jurišić, Konstantinović i Miloš Simović. Posle hapšenja, u leto 2010. godine, Simović i Kalinić su tražili obnovu postupka, ali im je i posle toga potvrđena kazna. Milisavljević bi uskoro trebalo da bude izručen Srbiji, pošto je u februaru prošle godine uhapšen u Španiji. Po zakonu i on ima pravo na novo suđenje. Za sada se u bekstvu još vode Jurišić i Konstantinović, ali se sumnja da su oni ubijeni.

Tokom postupka saslušan je veliki broj svedoka, a na razotkrivanju velikog broja činjenica pomogli su svedoci saradnici Ljubiša Buha Čume, Zoran Vukojević Vuk, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi.

Oni su, između ostalog govorili i o ulozi vođa zemunskog klana“ Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su ubijeni 27. marta 2003. godine prilikom pokušaja hapšenja u selu Meljak kod Beograda. Policija je tada saopštila da su pružali oružani otpor. (N. B.)


* * * * * * * * * * *

PUKOVNIK POLICIJE MILE NOVAKOVIĆ

AMATERI ČUVARI

Nema sumnje da će se, kad-tad, otvoriti proces na kojem će biti rasvetljena i politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića. Kao policajac koji je hapsio njegove ubice i slušao njihova priznanja, ne mogu da se otrgnem sumnji da iza „zemunskog klana“, u to vreme moćne mašinerije zla, nije stajao neko ko ih je, makar posredno, huškao na ubistvo premijera. Naravno, taj neko nije bio u direktnoj vezi sa Dušanom Spasojevićem, Miletom Lukovićem, niti sa atentatorom Zvezdanom Jovanovićem. Ali, jeste sa Miloradom Ulemekom Legijom. Ko su oni i kako su na sve to eventualno uticali, saznaće se kad neki ljudi, ipak, progovore.

Ovo za „Novosti“ kaže pukovnik policije Mile Novaković, autor novog hita naše kompanije „Otmice zemunskog klana“, koji je protiv te mafijaške organizacije vodio višegodišnju bitku.

* Kada su „zemunci“ krenuli na premijera Đinđića?

- Onog trenutka kada nisu uspeli da ubiju Ljubišu Buhu Čumeta i kada su shvatili da je Đinđić prvi poverovao u ono što Čume priča o njima i njihovim zločinačkim poslovima. Premijer im se zamerio jer je odlučio da formira specijalno tužilaštvo i specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala. A, još više kada je odbio da u te pravosudne institucije prihvati kadrove „zemunskog klana“. Uz to, neke strukture su ih huškale da će ih „Đinđić sve poslati u Hag“.

* Da li je premijer mogao da izbegne tragičnu sudbinu?

- Sasvim sigurno. Da je njegovo obezbeđenje bilo profesionalno, posle „Limesa“ ne bi smelo ništa da se dogodi. Ali, oni su i dalje radili amaterski. Sam atentator Zvezdan Jovanović nam je priznao da je bio iznenađen „kako niko ne čuva premijera“. Rekao nam je: „Dok smo ga ta tri dana čekali u sobi u Gepratovoj, očekivao sam da će neko doći da nas pokupi. Međutim, videli smo da ga niko ne štiti.“

BUBANJ POTOK I SKUPŠTINA - Zaseda kod Bubanj potoka nije uspela, jer su zakasnila oba kamiona koja je trebalo da prepreče put koloni premijera. „Zemunci“ su u istrazi rekli da su tada odustali od napada „zoljama“, jer su u kolima sa Đinđićem „bila deca i supruga“. Iz zasede kod Skupštine, nisu pucali iz snajpera, jer su se uplašili kamera na pošti - kaže Novaković.

* Da li pokušaj kod „Limesa“ bilo upozorenje?

- Nažalost, za one koji su obezbeđivali premijera nikakvo. Oni Dejana Milenkovića Bagzija, koji je kamionetom pokušao da zaustavi kolonu sa premijerom, nisu ni pretresli. Predali su ga saobraćajnoj policiji i oni su ga pustili nakon dva sata. Mi smo u tom trenutku bili kod ministra Dušana Mihajlovića, koji je rekao Sretenu Lukiću: „Dok ti sediš, oni zamalo nisu ubili premijera.“ Lukić je pozvao stanicu u 29. novembru, i oni su mu rekli ko je bio vozač. Kad sam čuo ime Dejan Milenković, rekao sam da se radi o pripadniku „zemunskog klana“.

* Vi u policiji niste sumnjali na pokušaj atentata?

- Direktno ne, ali proverom telefona, ko je s njima razgovarao i u koje vreme, jasno se videlo da su „zemunci“ spremali nešto veliko. To se kod „Limesa“ nije dogodilo, jer je drugi kamion zakasnio. Stvorila se velika gužva, pa nišandžije raspoređene sa „zoljama“ pored auto-puta, nisu pucale. Zvezdan nam je kasnije rekao: „Odlučio sam da ne pucamo, jer bi bilo najmanje 30 žrtava.“ (M. A. )


* * * * * * * * * * *

OPERATOR PROFESOR DR MILJKO RISTIĆ

NIJE BILO NI ZNAKA ŽIVOTA

SVE smo pokušali, ali je za premijera Zorana Đinđića sve bilo završeno u sekundi kada ga je metak pogodio. Probali smo da ga reanimiramo, otvorili grudni koš, „upumpavali“ krv... Uzalud. U 13.30, evo ovde, baš u ovoj sali, preostalo nam je samo da zvanično konstatujemo smrt.

Punu deceniju od tog 12. marta 2003. godine, kada je ubijen premijer Srbije, profesor Miljko Ristić, u to vreme direktor kardiohirurgije, sada prvi čovek Kliničkog centra Srbije, još se seća svakog detalja.

- Bio je izuzetno bled, ali sam ga odmah prepoznao - priča profesor Ristić dok ulazimo u operacionu salu, gde je iz reanimacije na prvom spratu Urgentnog centra KSC, hitno prebačeno telo premijera Đinđića. - Odmah sam video dve rane na grudima: ulaznu i izlaznu. Nije bilo dileme da su smrtonosne. Odgurali smo ga u salu za operaciju...

EKG i monitor pokazivali su da nema znakova života. Puls je bio nula, pritisak takođe. I po svim drugim parametrima premijer je bio mrtav. Profesor Ristić je zarezao skalpelom.Od Đinđićeve vratne jame, preko sredine grudnog koša i trbuha, sve do pupka. Pomagao mu je kolega profesor dr Dušan Velimirović.

- Bili smo svesni da pokušavamo nemoguće - priča profesor Ristić. - Desna srčana komora bila je potpuno razneta. Mislili smo, ako ušijemo rane, i upumpamo dovoljno krvi da ćemo uspeti da vratimo volumen srca. To je bila bitka sa vremenom. Nažalost, bezuspešna i unapred izgubljena. Premijer je iskrvario čim je pogođen i ništa tu nije moglo da se uradi.

Još dok su pokušavali da u premijerovo beživotno telo ubace krv, lekari su primetili da se ništa ne događa, kao i da je ne pumpaju. Tad su shvatili da premijer ima i ozbiljne povrede trbuha.

NIKO NIJE IZGOVORIO NI REČ Kada smo videli da nema nade, povukli smo se tu u jednu sobu pored operacione sale. Borba za život bila je izgubljena. Svi smo bili potpuno ispražnjeni. Niko nije izgovorio nijednu reč.

- Metak izuzetne razorne moći prolazeći kroz telo bočnim pritiskom oštetio je i trbušne organe - seća se profesor Ristić.

- Jetra je bila toliko oštećena da se raspala u desetine delova. Ništa je više nije moglo sastaviti.

Kada su posle nepun sat pokušaja da ožive premijera Đinđića, i napokon, morali da priznaju da ništa više ne mogu da urade, profesor Ristić i njegove kolege su kao zvanično vreme smrti premijera zaveli 13.30. A, on je praktično umro gotovo čitav sat ranije, bukvalno u trenutku kada je pogođen. (B. R.)


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Rambo

11.03.2013. 21:38

Pukovnice Novakovicu, kada si toliki strucnjak, zasto nisi pisao i pricao o zlikovcima iz Engleske M-6. Da li si cuo za Hila i Motkona i sta su oni uradili, nisi cuo sedi dole dobio si keca.

Nesa

11.03.2013. 22:50

Sve su ovo prazne price. Sve ih je razotkrio V. Kostinica u svojoj prvoj izjavi posle ubistva. Citirao bih ga ali bice cenzurisano, a vi kao Novosti objavite tu izjavu ako smete. To je ona izjava da nema dobre i lose mafije itd. Sve je tu objasnjeno, samo ko razume shvatice.