BILO da verujete da možete nešto da učinite, ili da verujete da to ne možete, u pravu ste - čuvena je krilatica Henrija Forda, jednog od najvećih industrijalaca 20. veka. Na ovu poruku se oslanjaju zagovornici teorije o efektu placeba i noceba, na koje je Brus Lipton, doktor mikrobiologije stavio akcenat u knjizi "Biologija verovanja". Suština je kratka - prvi implicira da nam verovanje u boljitak fizičkog ili mentalnog zdravlja uz pomoć nekog leka zaista donosi poboljšanje, a drugi da ga neverovanje pogoršava. Dovoljna je, dakle, samo vera da će nam određena terapija biti karta za boljitak, pa da nam zaista bude bolje. Dok nam, po istom principu, pomisao da nam nešto neće pomoći, urušava zdravstveno stanje.

Da li je ovo zaista moguće, kako funkcioniše i koliko se primenjuje u psihoterapiji kojoj se često prebacuje da je "u sprezi" sa placebom i nocebom, pitali smo Leonoru Pavlicu, psihologa i konstruktivističkog psihoterapeuta.

- Većini ljudi je poznat placebo fenomen, kao i to da njegov uticaj nije zanemarljiv - kaže sagovornica "Života plus". - On sugeriše da će, ukoliko u nešto dovoljno verujemo, to i raditi. Brojne kliničke studije su potvrdile da se zaista brže i efikasnije leče osobe koje veruju da mogu biti izlečene. S druge strane, one koje klonu duhom, ovim stavom neretko mogu da pogoršaju svoje stanje. A to se onda pripisuje nocebo efektu.


KLjUČ JE U AUTOSUGESTIJI

Termin placebo potiče od latinske reči placeo, što znači - sviđati se, biti zadovoljan. Objašnjava se kao fenomen koji radi tako što sama svest pomoću sugestije poboljšava zdravlje, fizičko i mentalno. Jedni ga nazivaju "efektom percepcije", a drugi "efektom verovanja". Na suprotnom polu se nalazi nocebo, koji se manifestuje tako što svest, takođe sugestijom, pogoršava zdravlje. Brus Lipton smatra da su oni podjednako snažni, navodeći slučajeve kada su lekari ili porodica ubili nadu pacijentima, a samim tim i zdravlje, ubacivši ih u program da veruju kako su nemoćni.

Termin placebo se prvi put pojavio u medicini, odnosno farmakoterapiji, pošto je američki lekar Henri Bičer otkrio da bolovi ranjenika tokom Drugog svetskog rata mogu da uminu ili budu blaži zahvaljujući običnom fiziološkom rastvoru. Uslov je samo da pacijenti ne znaju za tu "prevaru", da misle da dobijaju morfijum. Dakle, mora da opstane autosugestija. Naša sagovornica kaže da je ovo otkriće kasnije podržano nizom naučnih studija.



- Subjekti su deljeni u dve grupe, pa su tako jedni dobijali pravu terapiju, a drugi obične supstance. Dokazano je i potvrđeno da su u 35 odsto slučajeva terapijski efekti bilo kog leka povezani sa verovanjem pacijenta da ono što koristi ima pozitivno dejstvo. A to znači da nisu svi ljudi podložni placebu, već od ličnosti i sklonosti autosugestiji zavisi kakve će efekte ostvariti bilo koji "lažni" lek - navodi Pavlica.

Istraživanje Teda Kapčaka, profesora socijalne medicine na Harvardu je pokazalo da placebo deluje ako se njegovo prisustvo najavi, jer u tom slučaju aktivira iste neurotransmitere u mozgu koje pokreću i veoma snažni lekovi.



U njegovoj studiji je učestvovalo 80 ispitanika sa višegodišnjim problemom nervoznih creva. Po završetku tretmana, čak 59 odsto učesnika koji su dobijali placebo prijavili su boljitak opšteg zdravstvenog stanja. Istovremeno, kontrolna grupa koja nije dobijala ništa, osetila je poboljšanje u manjem procentu - kod 35 odsto ispitanika. Isti princip važi i u slučajevima migrene, hroničnog bola, nesanice, anksioznosti i depresije.


OD UPOTREBE DO ZLOUPOTREBE

Ono što baca mrlju na čitavu priču je neretka zloupotreba. Mnogi "nadrilekari" navodno leče travkama, dodirima ili instrukcijama delovanja tako što govore "pacijentima" da će im od njihovog tretmana biti bolje ako veruju da će im pomoći. Uzimaju im novac i vreme ni za šta. Osim toga, danas se čitava grana alternativne medicine, homeopatija, objašnjava upravo u terminima placebo efekta. Sagovornica "Života plus", međutim, kaže da bi bilo suludo kada bi se psihoterapija svrstala u korpus kojem pripadaju homeopatija ili motivaciono govorništvo, jer iza nje stoje brojni empirijski dokazi koji potkrepljuju njenu delotvornost.

- Tipičan primer placeba u homeopatiji su Bahove kapi, koje se dobijaju tako što se cvetovi stave u osunčanu vodu. Njihov tvorac Bah i ostale pristalice tvrde da te kapi deluju preko hipotetičke životne sile. Proizvode se nežnim metodama koje imaju umirujuće dejstvo na psihu, pa ih posebno preporučuju u tretmanu anksioznosti i depresije. Ali ipak, ne postoje naučni i klinički dokazi u prilog njihove delotvornosti, dok u psihoterapiji postoje - kaže psihoterapeut.

A, koja je na tom polju uloga placeba i noceba?

- Već na prvoj seansi osetim kada su ljudi koji krenu na psihoterapiju izuzetno verujući u njenu snagu. Odgovorni su, radoznali, željni i otvoreni da istraže svoje probleme. Osim toga, iskazuju poverenje u svaku intervenciju, delujući u formi - "verujem da će mi ovo pomoći, pa mi i pomaže". I mogu da kažem da se kod njih opaža izrazita uzlazna linija u psihološkom boljitku već tokom prvih nedelja rada, jer radi placebo. Na drugoj strani su oni sumnjičavi klijenti, koji su skeptični prema struci i intervencijama, a dolazak na terapiju vide kao pokušaj da sebi dokažu kako ona ne radi. Njihova misija je da onemoguće terapeuta u svakom njegovom pokušaju da im pomogne, da im bude bolje, ne shvatajući da time sami sebi prave štetu. Upravo je to nocebo efekat u stilu - "ne verujem da će mi ovo pomoći", pa zato i ne pomogne - objašnjava stručnjak.

Zato sagovornica uvek napomene svojim klijentima da dobro razmisle o dometima i moći ove terapije ukoliko žele boljitak, ako su je već izabrali kao sredstvo za postizanje psihološkog blagostanja.

- Tada moraju da imaju na umu da placebo efekat može da bude koristan saigrač u tom procesu. Snaga naše vere može da pomeri planine. Ukoliko ne veruju u to, bolje je da potraže neko drugo sredstvo, kako ne bi proradio nocebo efekat - poručuje psihoterapeut.


ZAVISI OD GENA

NEKE studije pokazuju da placebo i nocebo funkcionišu u zavisnosti od zapisa u genima. U pojedinim slučajevima pomažu/odmažu i kod straha od javnog nastupa. Tako su istraživači zamolili 25 ljudi sa ovim problemom da održe govor na početku i na kraju osmonedeljnog ispitivanja. Za to vreme su im davali lek za koji su oni verovali da je delotvoran, ali se zapravo radilo o čistom placebu. Deset učesnika je uspelo da savlada strah, a istraživači su otkrili da je osam od tih deset ispitanika imalo dve kopije posebne varijacije gena za serotonin - neurotransmiter u mozgu. Oni koji nisu uspeli da savladaju ovaj problem nisu imali obe kopije.