Posle Raičkovića, Rakitića i Erića, ode i Jovović. Pre njega, raziđoše se po grobljima pesnici-sugrađani iz Podgorice: Momir Vojvodić, Miodrag Tripković, Slavko Živković.

Ranko Jovović (Kosić, Danilovgrad, 1941) oglasio se poezijom kao mladić, knjigama "Gvozdena šuma" (1968), "Dodir tame" (1971), "Jemstvo" (1974). Planuo autentičnim darom autentičnog nezadovoljstva - svim osim "svojom ljudskom moći da izgovara reči" (Miljković).

Prve knjige objavio je u Titogradu i na Cetinju - ćirilicom, a pesničku mladost živeo u Beogradu, sedamdesetih godina, u "Kolarcu" - nestašan i "problematičan", kao i njegovo boemsko društvo. U srpskoj poeziji najbliži je bio Disu i Draincu od starijih, Brani Petroviću i Aci Sekuliću od vršnjaka. Vek je proveo sa Tripkovićem, a poslednje decenije sa Lakušićem. O raspustima i praznicima priključivao sam se i ja - bio sam mu kopča sa Beogradom. Svakog dana kafa u "Maestru" ili u "Lazaru", a kad odlazim, na ulazu u avion, Ranko me zove, da kaže kako je dobro bilo što smo se i ovog leta družili, ponovili stare i znane priče, ali i pomenuli ponekog mrtvog pesnika - sad im se pridružio i Ranko Jovović.

Bećkoviću su zabranili da dođe u Bjelopavliće i oprosti se sa prijateljem. Da kaže o Ranku još nešto, što nije rekao u SANU, prilikom dodele nagrade "Branko Ćopić".

Voleo je svetske pesnike, najviše ruske, a bio organski deo svekolikog srpskog pesništva, pogotovo onih 20. veka: Dučić, Vasiljev, Crnjanski. Posebno su odjeknule njegove "beogradske" knjige: "Divlji plač" i "Psa mi", kao i četiri knjige u edicijama Srpske književne zadruge, najpre "Gomilanje straha" i "Crnjanski", a u zrelim danima "Izdahnuću na balkonu" i "Čekajući jakobince" u plavom Kolu SKZ. Poslednje njegove knjige imale su naslove "Suze Marka Miljanova" i "Ni dana bez kajanja" - zavetne reči pobune protiv svekolike niskosti, moralno-poetička rekapitulacija gorkog rastanka sa svetom. Pevao je, i bolestan, do poslednjeg daha.


PROČITAJTE JOŠ - Odlazak buntovnika: U Podgorici preminuo pesnik Ranko Jovović


Mora da je bio izuzetno darovit, kad je, onih davnih godina, pod prismotrom Partije, prihvaćen sa ranim knjigama, u vreme kad se svako nezadovoljstvo tumačilo pobunom protiv poretka, pogotovo ako je pesnik obeležen kao "četnički sin". "Četnički sin" bio je velikog srca i pesničkog formata: lični bol pretapao se u zlato poezije.

Još od ranih stihova, Jovović na umu i u stihu ima motiv vlasti i motiv kukavičluka. Moralne dimenzije podrazumevaju se u tim motivima i odnosima, mada u njegovim ranim pesmama preovlađuje emocionalnost, a u zrelima etičnost. Moralna filozofija prelazila je u moralnu liriku - emotivnost je presudno uticala na tu vrstu simbioze. Ljubavni i patriotski motivi produžavali su se u etički kodeks, a to je u Jovovićevoj poeziji imalo uticaja i na formu i na intonaciju, sintaksu i oblik pesama. Otud su njegove pesme lišene deskripcije i likovnih elemenata, kakve, recimo, imaju Raičković, Rakitić, Vojvodić, Tripković, otud dalja bliskost Jovovićeve poezije sa lirikom Branislava Petrovića, Bećkovića, Tadića, Lakušića.

Sasvim je specifičan Jovovićev odnos prema Crnjanskom. S početka, još, u knjizi "Dodir tame", lirski, docnije, u knjizi pod naslovom "Crnjanski" - idejni i opredeljujući, poetički. Jovovićev pesnički subjekt, u knjizi "Mračni hljeb", ali i drugde, ima intenzivirano prvo lice - Mi i Ja.


PROČITAJTE JOŠ - Pesnik Ranko Jovović dobitnik književne nagrade „Izviiskra Njegoševa“ (VIDEO)


Godine 1999, mesec dana posle prekida vazdušnih udara i agresije NATO, u Mi-formi, napisao je Jovović pesmu "Zločin je naše ime / i duša je naša zločin / zločin je naš Bog". Već od naslova vidi se inverzija - u emotivnoj i ironičnoj funkciji u isto vreme. Bol i bes poezija izražava neočekivanim sredstvima. Onaj ko oseća - optužuje sebe i to je deo trpljenja i podnošenja u hrišćanskom smislu. Neprijatelj, ili zlo, koji je ugrozio egzistenciju subjekta Mi - dao je izgovor da ga ubijanjem štiti. Doživljaj tog ubijanja subjekt iskazuje ironičnom inverzijom o sopstvenoj krivici za bol koji podnosi.

Pripadao je "divljim pesnicima sveta". Unutrašnja nežnost primala je surove bodlje života i stvarnosti. Teško je podnosio veleizdaje crnogorskih vlasti u otklonima i nepočinstvim prema Srbiji i svemu srpskom i kosovskom u sebi. Pevao je i plakao u isti mah. Njegova lirika je veliki "lelek sebra", ali i vlastelina iz Dušanovog Zakonika... Dugo je na horizontu svojih političko-istorijskih perspektiva imao Njegoša, u poslednjim decenijama pevanja - Marka Miljanova.

Poslednji ispraćaj njegovog tela bio je u rodnom selu Kosiću - Bjelopavlići, tamo gde mu počiva mati. Otac, profesor književnosti, nestao je krajem Drugog svetskog rata, u vojsci Kralja i Otadžbine. Međutim, ispraćaj velikog pesnika trajaće znatno duže, dok je srpskog jezika i pisma.

Neka one velike litije pravoslavnog naroda po trgovima i putevima "uspravne zemlje" Crne Gore budu sprovod njegovom srpskom prahu.



VEČITI MLADIĆ

BIO je večiti mladić, senzibilan, plahovit, pesnik u svemu. U veku pesnika, bio je pesnik - jedan od najboljih. Zato je i dobio gotovo sve ugledne nagrade namenjene srpskim pesnicima: "Drainac", "Laza Kostić", Gračanička povelja, "Jelena Balšić", "Marko Miljanov", Dučićeva, Ćopićeva, Žička hrisovulja i mnoge druge.