SASVIM čudesni portreti (ili "poluportreti", kako ih naziva autor), Tajna večera, ali u prisustvu medija koji su priču o njoj preneli, postapokaliptični pejzaži u kojima ipak opstaje večna lepota, Kosovka devojka u potpuno neočekivanoj interpretaciji...

Sve to sazdano iz komadića papira, koje je godinama predano i precizno lepio i u celinu uklapao veliki reditelj Đorđe Kadijević, prikazano je na kolažima ovog svestranog umetnika, a izloženo u njegovom komšiluku, u Galeriji Pale. Kolažima kojima katkad morate sasvim da se približite da biste poverovali da nije reč o slici, protkanim njegovim osobenim viđenjem sveta, ironijom, humorom. Reč "fantastični", kojom mnogi znalci opisuju ove, prvi put javnosti predstavljene radove Kadijevića, ima mnogo veću težinu i dublje značenje kada se govori o delu autora koji za mnoge od nas ostaje sinonim za - domaću fantastiku. Filmsku pre svega, iako je on i ugledni istoričar umetnosti i likovni kritičar, te vrstan pisac. Naprosto, reč je o čoveku "od toliko talenata", da mnogi njegovi darovi neprestano ostaju u senci tog velikog rediteljskog postignuća.


PROČITAJTE JOŠ - Matija Bećković 80. rođendan proslavio u Valjevskoj gimnaziji, gde je dobio svoju prvu književnu nagradu


- U stvari, radim isto na filmu što i sa ovim kolažima, s tom razlikom što će ovu izložbu videti nekoliko stotina ljudi, a moje filmove su gledali milioni u zemlji i inostranstvu, ali ideja je ista: revolt i prkos prema stvarnosti - ističe Kadijević.

Otkriva i zašto je prešao na fantastiku:

- To je moja perfidija, jer neću da snimam kao što diletanti sad snimaju po privatnim produkcijskim kućama nešto što veliča, posredno, naravno, nekog heroja beogradskog asfalta, gadim se toga. Kada smo mi, predstavnici crnog talasa, hteli da snimamo realne filmove, tadašnja komunistička vlast ih je sasekla jer im se nije svidelo kako predstavljamo stvarnost. E, kad mi ne dozvoljavate da snimam stvarnost, ja ću onda da snimam fantastiku, ali od te fantastike će da vam se tresu gaće!

Kadijević objašnjava da njegova umetnost kolaža stoji nasuprot praksi konceptualne umetnosti, koja stalno nastoji da svede estetsko na nultu meru da bi se desio prodor stvarnosti - njegova je umetnost takođe konceptualna, ali zasnovana na suprotnom konceptu.

- Estetski momenat kao kreativni akt opredmećenja sadržaja stvaralačke svesti doveden je na nultu tačku, da bi se konačno umetnost oslobodila od utopije i počela da se bavi stvarnošću; to je formula, liturgijsko geslo konceptualnih umetnika - kaže Kadijević. - Ako je to postignuto i ako je preovladala jedna opcija simulacije ordinarne stvarnosti, onda po mom mišljenju to nipošto nije ukinulo tradicionalnu umetnost. Naprotiv. Baš to što se stiglo do nulte tačke daje pravo i opravdanje za povratak utopije, konceptualizaciju utopijskih scena i utopijske svesti koja se bazira na iluzionizmu, na fikcionalizmu, svemu onome što oni preziru.

Đorđe Kadijević sa članovima porodice i vlasnikom galerije na otvaranju izložbe / Foto Privatna arhiva


Uveren da se "određena vrsta ekscentričnog ponašanja ne može proglasiti za umetnost", Đorđe ističe da umetnost nikada nije menjala stvarnost već mora biti utopijska:

- Jedna je stvar baviti se ordinarnom stvarnošću, ali sasvim druga baviti se umetnošću. Razlika je u tome što je ordinarna stvarnost notorno banalna, a umetnost nadoknađuje nepodnošljivost notorne zbilje, ono čega su se egzistencijalisti Sartr ili Kami gadili, govoreći o nesnosnoj bedi postojećeg. Kada bismo primili stvarnost onakvu kakva odista jeste, mi je ne bismo ni podneli u njenoj neiskazanoj prostoti i grubosti. Da bismo tu bedu izdržali, nama je utopija neophodna.


To je smisao umetnosti, povratka utopijskim preokupacijama, što se oseća i u galerijama, gde više ne izlažu obojene pivske flaše, nego se ponovo vide slike, kaže Kadijević:

- Takvi su i ovi kolaži, i svi moji filmovi - nastali iz revolta protiv realnosti koju ja ne prihvatam, kao ni vi, niti iko... I to ne samo ovu našu, provincijsku, lokalnu, nego ni globalnu stvarnost. Mi živimo u jako nesrećno doba, u jednom periodu istorijske digresije. Kako li je lepo bilo živeti početkom 20. veka, kada se govorilo o ujedinjenjima, kada su se vodili oslobodilački ratovi, kada su se slavile pobede. A kako je odvratno od kraja 20. veka, kada sve što je tada stvoreno odlazi u prah zbog najluđih stvari, zbog primitivizma i budalaština. Naravno, sve je to i evropska kujna. Nisam ja nesrećan što sam izgubio jugoslovensku ideju, jer je nisam izgubio, nosim je u srcu. Ali ja sam izgubio evropsku ideju, i tu sam duboko razočaran. Evropa nije smela dozvoliti propast Jugoslavije, ona nas je izdala!


IGRA, NE IGRARIJA

- NAIĐU trenuci kada čovek ima teškoće da podnese sebe, imate potrebu da radite nešto rukama, i iz te potrebe su nastali kolaži kao jedna vrsta igre koja nije igrarija nego ima određeni stepen ozbiljnosti koju imaju i moji filmovi - kaže Kadijević, koji već sedam godina predano secka šarene papiriće iz (uglavnom modnih) časopisa, stavljajući ih u sasvim novi kontekst.