KNjIŽEVNE nagrade su opanjkali pisci koji ih ne dobijaju, a njima su se posmatrači svega zdušno pridružili. Sabiraju ugašena i postojeća priznanja. Ne vide da se u svakom mnoštvu zna šta je dobro, a šta nije. Nagrada s imenom Mihajla Pupina nije u tom nizu. Tek je ustanovljena. Ako je tačno da se po jutru dan poznaje, moram da budem zadovoljan. Sve je svečano: ime, mesto i datum. Priznanje dolazi za dugogodišnje poslove i to je razlog za osećaj zahvalnosti.

Ovo, za "Novosti", kaže akademik i književnik Miro Vuksanović, prvi dobitnik nagrade "Mihajlo Pupin", najvišeg priznanja AP Vojvodine. Nagrada, koju je dobio za sveukupno stvaralačko delovanje u pedesetogodišnjem kontinuitetu, biće mu uručena u ponedeljak u Srpskom narodnom pozorištu na Svečanoj akademiji povodom 101. godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji.

PROČITAJTE JOŠ: Hoće li Narodna biblioteka Srbije najzad dobiti upravnika?

- Svaki Pupinov primer je uzorit, za nauk i prekor drugima - kaže Vuksanović. - Recimo, danas je stidno reći da neko ima seosko poreklo, da je tamo rođen i odrastao. Smišljena je reč ruralno kao naziv za nešto zaostalo. Ljudi su ostavili bašte i voćnjake da bi u gradu brojali tuđe zalogaje. A Mihajlo Pupin je svom prezimenu dodao da je Idvorski. Tako mu piše na američkom spomeniku i u svetskim udžbenicima. Svoje malo selo je sa sobom odveo u svet. U Idvoru, u SANU i drugde osnovao je nekoliko zadužbina. Za svoju autobiografiju "Od pašnjaka do naučenjaka" dobio je glavnu američku nagradu, Nemci su o njoj napisali čitave nizove prikaza i pohvala, a on se ljutio što prevod sa engleskog na srpski jezik nije dobar i što je knjiga kod Srba primljena kao nešto obično. Nisu je pročitali. Taj dug Pupinu bismo mogli da vratimo ako njegova knjiga bude obavezna lektira za našu decu.

* Da li su uvek, na ovaj ili onaj način, postojale dve struje u Vojvodini?

- Vojvodina je prostor razlika koje miruju. Razlike su nastale davno. To je mesto gde se vekovima dolazi. I uvek onaj koji je ranije došao kaže da je u prednosti, ne zna se tačno kakvoj, u odnosu na onog koji dolazi. U Vojvodini su Srbi u slojevima. Kažu da je nekadašnji akademik rekao: "Da nije bilo kolonista - Vojvodina bi bila Švajcarska". Slično govore nekadašnji kolonisti sadašnjim useljenicima. Ništa neobično. Svuda se busaju u prsa oni što su ranije došli. Osim u poslu. Tu nema pravila i razlika. Takozvani radoholici nisu baš česti.

* Kako vidite današnju situaciju u Pokrajini?

- Isto kao i juče. Ljudi imaju svoje male i velike stvari da rešavaju, a stranke vode kolo. Svak to radi na svoj način, s namerom da bude pobednik. To je normalno. Jedino što nije normalno jeste otvoreno traženje da se Vojvodina vrati sebi, kao da je negde otišla, da bude samostalna, a još je nenormalnije što se i u takvim glasovima čuje zahtev da jedan deo Vojvodine bude republika. Navodim krajnost. Inače, sve je po starom: niko nikome ne smeta da bude radan, pametan i kakav hoće.

* Da li bi pisac i dalje trebalo da bude glas razuma, i u pisanju i u javnom delovanju?

- Ponekad nam se čini da i nemamo pisaca, da postoje samo pojedinačne pojave. Tako je jer se o piscima ne govori često i javno, ne prepričavaju se knjige, kažu da niko ne čita lektiru, da je pesnik zaludan čovek. Promenila se krvna slika savremene literature. Pisci nemaju ugled i uticaj. Umnožili su se stranački pisci. Dobili smo pisce sa mandatima. Dok su tu, tu su, a onda evo drugih. Krug nije veseo.

* Malo je pisaca kojima su reči, kao vama, književni junaci. To traje od vaše prve knjige "Kletva Peka Perkova"...

- Dosledno verujem i pokušavam to da dokažem, da je reč osnova književne umetnosti, i to reč sama po sebi, svojim oblikom, rasporedom slova, značenja i odjeka, svojim zvukom i poljem gde se oglašava. Reč je prvi i glavni znak čoveka, koji nema podesnijeg načina da se iskaže. Umeti sa rečima znači umeti sa sobom i sa drugima. To je odlazak u sporazum. Ljudi se rečima i leče i truju, ali bez njih ne postoje.

* Kritičari za vaše stvaralaštvo često upotrebljavaju termin "književna arheologija", jer vraćanjem zaboravljenih reči u jezik, vraćate deo kulturnog nasleđa.

- Svakim danom koristimo sve manje reči. I to činimo na sve gori način. Namnožili smo skraćenice, u porukama izostavljamo samoglasnike. Još malo pa ćemo razgovarati "montovima", miganjem usnama i trepavicama. U takvim prilikama kao korov se primaju i rastu "nepoznate" i "manje poznate" reči. Nedavno sam video u knjizi rečnik i u rečniku objašnjenje za imenice: dokoličar, grabež, furuna, obrva, slabina i tako redom. Obične reči postale su arheološke iskopine, muzejski predmeti. Otuda i govor o "književnoj arheologiji", iako u mojim knjigama nema reči koje sam iskopao. Sve sam ih čuo i zapamtio.

* Kakav je danas status pisca u društvu i da li su pre pola veka književnost i književnici bili društveno važniji?

- Nestao je književni život. Pretvoren je u grupice. Udruženja pisaca su uvenula. Časopisa ima malo. Književna kritika svoj posao obavlja krišom. Zajedno su nemar i nerad. Za takvo stanje su krivi pisci. Predali su se lošijima od sebe. Kada se to desi, povratak je težak.

* Izgleda li vam da danas svi žele da budu i misle da mogu da budu pisci?

- Branko Miljković je prorekao da će poeziju svi pisati, ali pritom nije mislio na nizanje stihova bez smisla. Nije slutio da će i nepismeni slobodno da objavljuju nizove knjiga u tvrdom povezu. Ali, bolje da kradu reči nego ono što se krade.

* U vašu biografiju upisali ste i 44 godine upravničkog staža u nekoliko biblioteka. Koliko su se promenili uloga, mesto i značaj biblioteke i biliotekara?

- Znamo koliko je star papir. Ne znamo koliko će da traje digitalna kopija. Imamo procene. Nemamo dokaze. Zato je tačno da digitalna kopija štiti original, ali ne može da zameni original. Da je to mogućno ne bismo iz Petrograda tražili list Miroslavljevog jevanđelja, jer Rusi mogu da nam daju vrhunsku kopiju.

PROČITAJTE JOŠ: Omaž Miloradu Paviću: Stanovnik svetske književnosti

* Možemo li poverovati Borhesu, da čovek nije ono što piše, već ono što je pročitao?

- Tačno. Ko nije dobro čitao, neće ni pisati dobro. Prema tome, budućnost književnosti nije ružičasta. Biće kao nekakva ružičasta televizija. Ako i nije dobrim delom već postala takva.

* Da li se drama vremena u kome živimo odražava i na Srpsku akademiju nauka i umetnosti?

- SANU je originalno jedinstvo različitih mišljenja. Ali to ne znači da nema osnovni cilj koji niko ne spori. S agilnim predsednikom Kostićem pokrenuli su se i oni koji su pomislili da je ustajalost blaženstvo. To je važna vest i ako nije apsolutno tačna. Biće!

NA POLOVINI PUTA

* Deseto kolo edicije "Deset vekova srpske književnosti", čiji ste pokretač i urednik, izdavački je poduhvat ovogodišnjeg Sajma knjiga...

- Nisam hteo da konkurišemo za sajamski izdavački poduhvat pre stote objavljene knjige, jer se s tog mesta vidi daleko - gde se god na srpskom mislilo i pisalo, i vidi se duboko u usmenu književnu reč i monašku keliju gde su nastala prva žitija srpskih svetaca. Jesmo na polovini puta, jer bi edicija trebalo da ima oko dvesta knjiga. Uskoro ćemo objaviti jedanaesto kolo u jedanaest knjiga.