U ODNOSIMA takozvane Republike Kosovo i Srbije sve je više antagonizama, udaljavanja na svim poljima, počev od politike, ekonomije, sve do kulture. Izgleda da ne postoji nijedna tačka u međusobnim odnosima po kojoj imamo isti, ili bar sličan stav. Upravo zbog toga, pažnju mi je privukla nedavna vest da su se Srbi i Albanci stanovnici Šar-planine udružili u nameri da ne dopuste investitorima da se, za potrebe mini-hidroelektrane, reka sa te planine gurne u cevi. U intervenciji Kosovske policije tokom skupa protiv izgradnje mini-hidroelektrane u selu Donja Bitina. kod Štrpca, povređeno je čak 20 osoba, među kojima i deca. Ali, kakva se opasnost nadvila nad našom budućnošću, kada su se u njenoj odbrani ujedinili Srbi i Albanci?


PROČITAJTE JOŠ - Dnevnik zabluda: Obrt sa zgradom Filharmonije prilika za „Grad muzike“


U Srbiji je planirana gradnja 856 mini-hidrocentrala. Napadnuti smo od kapitala koji ne preza ni od čega, pa ni od toga da iskoristi sve prirodne, ekonomske, istorijske, kulturne i tradicionalne resurse, da ih uništi, jednostavno satre, samo radi profita. U tome, investitori imaju podršku države. Sve ovo, dovelo je do reakcije stanovnika, koji se udružuju i okupljaju sa ciljem zaustavljanja gradnje mini- hidroelektrana i rušenja onih podignutih suprotno zakonu. Oni protestima štite naše planine od usmeravanja planinskih vodotokova iz korita u cevi duge neverovatnih 2.200 kilometara! Nedostatak vode na planinama dovešće do pomora divljih životinja, riba, ptica, brojnih vrsta planinskog bilja, doći će do pustošenja ionako praznih planinskih sela, jednom rečju, sve živo u ruralnoj Srbiji - biće zatrto. Već narednih godina, postaćemo doslovno mrtva zemlja. Ovo su shvatili svi u svetu - osim nas. Čak su Kina i Indija, donedavno prepoznate kao zemlje koje ne poklanjaju pažnju zaštiti životne sredine, rešile da isprave ovu istorijsku grešku. U Kini je napravljeno 77.000 mini-hidroelektrana, ali su i ona i Indija uvele moratorijum na izgradnju novih i počele da ruše one do sada izgrađene. Isti proces dešava se i u SAD, gde je do sada porušeno više od 1.200 takvih postrojenja. U Evropi je uklonjeno 400 takvih objekata. A Srbija, kao potpisnica konvencija Ujedinjenih nacija o zaštiti životne sredine i biodiverziteta, ima obavezu da to i uradi.

Ovo je najveća i najteža borba koju vodi narod Srbije, a ulog je - opstanak svega živog na ovim teritorijama. Ali, šta o tome kaže arhitektonsko--urbanistička struka? Zanemarena, bez svog ministarstva, ostala je na pokušajima malobrojnih idealista da prikrpe sve ono razgrađeno proteklih decenija. Svedoci smo usamljenih vapaja arhitekata i urbanista koji ukazuju na tragične greške u prostornom planiranju zemlje. Uprkos protivljenju naroda i upozorenjima struke, tragične posledice pogrešne urbane politike ne dotiču moćnike u trci za novcem. Nažalost, u toku je proces trajnog uništenja životne sredine u Srbiji.