Stasavanje mlade generacije reditelja, koji se rado hvataju ukoštac sa složenim poetskim strukturama na sceni, uliva poverenje u stvaranje novog pogleda na dramsku umetnost. Tako se i mlada rediteljka Jovana Tomić (1990) ne samo hrabro, već i sa uspehom "nosila" sa složenim, zakučastim, ne mnogo pozorišnim tekstom Milene Marković, "Livada puna tame". Autentična pesnikinja, autorka se u pisanju ovog (naručenog) pozorišnog teksta poslužila motivima iz stihova Viljema Blejka, koji joj je već bio inspiracija ranije. Duboka voda poezije se opire dramskom, koje traži jasniji sukob unutar radnje, kao i "otelotvorenje" pesničke metafore, davanje živog glumačkog tela (i duše) idejama, snovima i strahovima. U tom smislu, rediteljka se, pre svega, izvrsnom glumačkom podelom (Slobodan Beštić, Anastasia Mandić, Nada Šargin) u priličnoj meri "obezbedila" od nerazumevanja mnogih, čestih i preteranih promena likova u liku istog glumca. Tumačeći četiri generacije jedne porodice, njihova vrludanja za i zarad takozvane romantične ljubavi ("Da li me neko voli i sanja?..."), sve troje aktera su bili plastični do karikature (pojava majke sa sela, ili muškarca u liku žene), što se poprilično kosilo sa teatralnošću radnje, smeštene u apstraktni, izlomljeni prostor (scenograf Jasmina Holbus). Povremeno vulgarne replike (ljubav, valjda, nisu samo potok i cvet) su nezadrživo odvlačile inače vrlo zanimljiv način odvijanja istorije (nesrećnih) ljubavi, u naoko tipičnoj porodici, u banalnost i nepoetičnost. Svako je, i bez satare, ili mača u ruci (a bilo je i toga) presudio i sebi, i partneru. Motivi su bili različiti. Čudovišta, koja redovno žive u dramama Milene Marković, u njenim likovima i njihovim strahovima, ovde su bila predimenzionirana na način dečje mašte.


Pročitajte i:Pozorišna kritika: Siromašni ne idu na rođendane



Sama drama "Livada puna tame" je više esej u scenskoj formi, koji samo umeće glumaca i vizuelna domišljatost rediteljke spasavaju od monotonije dijaloga, kome mizanscen ponekad dodaje na groteski, nekad na apsurdu, a počesto i na humoru, bez upadljivog sistema, koji sve te žanrove povezuje. Već i do sada (u ranijim tekstovima) prepoznata naklonost Milene Marković da sa scene govori o velikim životnim istinama, čini se, bila bi jasnija u nekoj vrsti teatra, u kome se više može saznati kroz songove, nego preko dramskog, koje, ipak, traži jasnoću i čitljivost.

Jovana Tomić se uspešno poigrala klišeom o ljubavi, koji je autorka ponudila u svom razgranatom tekstu. Moglo se to pročitati i na drugačiji način, unoseći više reda u pesničku raznorodnost ("razbarušenost"), koja se vrlo teško drži na sceni. No, put koji je Tomićeva odabrala, dao joj je mogućnost da pokaže impresivnu moć koncentracije na kakvu takvu dramsku naraciju, koju su glumci s velikim umećem i, uglavnom, uspešno podržali i unapredili. Anastasia Mandić i Nada Šargin su sa lakoćom i šarmom prikazale i tragične, i parodirane delove naše nesrećne (ljubavne) stvarnosti, a Slobodan Beštić se majstorski nosio sa promenama likova, ne uvek do kraja definisanih, da bi bili uverljivi na sceni.

Tako je obično sa naručenim tekstovima - deluju kao da inspiracije nije bilo previše.