Vojin Ćetković o ulozi u filmu Nije loše biti čovek: Rečenice koje sam posvetio svom kumu postoje u scenariju, a izgovara ih glavni junak Milan svom kumu, koji je umro

Radmila Radosavljević

nedelja, 03. 11. 2019. u 12:04

Војин Ћетковић о улози у филму Није лоше бити човек: Реченице које сам посветио свом куму постоје у сценарију, а изговара их главни јунак Милан свом куму, који је умро

Sa snimanja filma "Nije loše biti čovek"

Glumac o glavnoj ulozi u novom filmu Dušana Kovačevića

DANAS se svaki čovek, na svoj način, grčevito bori za egzistenciju i opstanak. Neko to ume da radi vešto, sa mnogo prilagođavanja, što podrazumeva veliku "elastičnost" i sve vrste kompromisa, neko ne odustaje od sebe, ne može da ide ispod linije morala, i ne pristaje da uruši lično dostojanstvo. Na sreću, i u tim haotičnim okolnostima u kojima živimo još uvek ima mnogo čestitih, moralnih ljudi koji ne prihvataju kompromis i ne odustaju od sebe - kaže, za "Novosti", glumac Vojin Ćetković.

U novom filmu Dušana Kovačevića "Nije loše biti čovek", čije je snimanje započelo sredinom oktobra, Ćetković igra upravo takvog junaka, profesora muzike koji je ostao bez posla, ali i dalje želi da radi samo ono što najbolje zna - da predaje i da se bavi sviranjem klasične muzike.

Pročitajte još - Ćetković uživa pecajući na svojoj Moravi

* Koliko se danas u javnosti čuje glas čestitih, beskompromisnih ljudi, o kojima Kovačević govori u svojoj novoj "komediji o tragediji naše svakidašnjice"?

- Oni su u svojim kućama, skriveni, ne žele da se eksponiraju u javnosti, i čini se kao da žive pomalo inkognito. Mnogi intelektualci su se povukli da im se ne čuje glas, jer ih je sramota da bilo šta kažu, da komentarišu ovo naše vreme i da učestvuju u javnom životu. Milan, profesor koga igram, ostao je bez posla jer više nema dovoljno đaka u školi klasične muzike u kojoj je radio, a kako ne želi da svira na svadbama i sahranama nego uporno pokušava da se vrati u svoju profesiju, njegov najbolji prijatelj i sagovornik postaje jedan pas. Njemu govori sve ono što ljudima ne može da kaže, jer većina to ne bi razumela. Iza svake replike u ovom filmu mogu lično da stanem, i to je ono što je za mene kao čoveka veoma važno.

* Da li su naša javna scena i naš javni život postali sramotni?

- To što gledamo i čujemo na raznim televizijama i što čitamo u medijima, a govore ljudi koji su predstavnici i kreatori našeg javnog života, za mene je više bolno, nego sramotno. Ali, nadam se da se taj "balon" toliko napumpao, da će po zakonima fizike morati da pukne, i nadam se skoro. Moj junak u ovom filmu kaže svom učeniku iz muzičke škole: "Biće bolje za pet, deset, petnaest godina, a za sto, sigurno"! Tako i ja mislim - makar za sto godina, taj balon će pući. Ali, mi ne možemo do kraja ni da razumemo sve te apsurde koji nam se dešavaju svakodnevno, i ako čovek uđe u tu priču, potpuno je "nadrljao". Upropastio bi sopstveni život, a u životu ima mnogo lepih i dobrih stvari.

* Sam naslov filma "Nije loše biti čovek" pomalo je ironičan, da li dobri i čestiti ljudi postaju životni autsajderi?

- Ljudska dobrota je, u zavisnosti od vremena, imala razna mesta na skali moralnih i civilizacijskih vrednosti, a danas je toliko izbagatelisana da je maltene sramota biti dobar čovek. Ali, da li je neko loš čovek, to je njegov problem, jer svako mora da bude onakav kakav je, a svako vreme samo isfiltrira neke stvari. Tako i uveliča neke osobine ljudi i razne situacije, pa onda ispliva na površinu i vidi se ko je kakav čovek. A dobri ljudi su uvek dobri, u svim situacijama i događajima, jer prosto moraju da budu takvi, i uvek će biti. To su ličnosti. Danas se globalno sve u našim životima strahovito ubrzava, mislim da bi ljudi izumrli kao dinosaurusi ako bi negovali mržnju, i od toga ih brane samo empatija i dobrota, koje i dalje postoje u našim međusobnim odnosima. Ali, nažalost, nemamo vremena da se te vrednosti snažnije pokažu, pa one i ne stižu do javnosti. Toliko je ubrzanje da jedva imamo vremena za svoje bližnje, za prijatelje, kumove, dalju rodbinu, a najveća vrednost postao je sam život, i mi ga toliko grčevito čuvamo.

Pročitajte još - Ćetković za "Novosti" o smrti slavnog glumca: I danas pričam sa kumom Nebojšom

* O čemu nam govori to grčevito čuvanje sopstvenog života?

- Čitav svet se danas ponaša kao da neki ljudi pre nas nisu živeli, i kao da pored života ne postoje i neke druge, takođe velike vrednosti. Jednostavno, ne samo da više nema ideje za koju bi čovek dao svoj život, nego nema ni motiva da se posveti nekoj ideji. Ljudi žive u bezidejnim društvima i bezidejnom vremenu, i to je prosto tako. Svako je usredsređen samo na sebe.

* Šta je vama lično najuzbudljivije u novom Kovačevićevom filmu, imate li u nečemu i privatnu "kopču" sa ovom pričom?

- Za mene je ovaj film, pre svega, priča o bratskoj ljubavi između dva čoveka i njihovom velikom prijateljstvu, i zbog toga me se lično ovog trenutka veoma tiče. Od prvog razgovora sa Duškom u tom scenariju bilo je neke čudne podudarnosti u nečemu što lično osećam, tražim odgovore i želim samom sebi da objasnim. Slično mi se dogodilo kada sam sa Zdravkom Šotrom snimao film Santa Maria della Salute, iako uvek gledam da me se ono što radim i lično tiče - da se stvari koje su privatne, životne, neka moja pitanja i moje dileme, obrađuju u nekom scenariju ili drami. Mislim da ništa nije slučajno, i da ono što neki glumac emituje u nekom periodu, da mu to i dolazi sa ulogama. To se meni sada dogodilo u Duškovom filmu, i to je divna stvar.

* Koja sve pitanja postavlja glavni junak koga igrate?

- Znam ih intimno, i te lične stvari sam odmah podelio s Duškom. Ali, svaki gledalac će u ovom filmu videti ono što on želi da vidi, i svako će razmišljati o onome što on hoće. Mi smo tu da napravimo jednu priču kojom bismo malo pomerili publiku sa mesta, pošto film kao umetnost lagano izumire kod nas. Otvara se ogroman prostor za televiziju, jer marketing tu vidi svoju šansu. Film, nažalost, sve manje i manje utiče i na javno mnjenje, njegova uloga u društvu nije tako velika kao što je nekada bila, a televizija i u tom smislu ima ogromnu moć.

* Znači li to da film gubi snagu koju je imao?

- Mislim da film mora da se prestroji, da ni u kakvom smislu ne treba više da podilazi ukusu gledalaca, jer to sada radi televizija. Trebalo bi da ode na umetničku stranu, isto kao i pozorište, jer ni ono više nije ono što je bilo. Jer, sa kablovskim televizijama i hiljadama programa koje nude, ljudi slabo idu i u bioskope i u pozorišta. Postoji mali deo stalnih gledalaca u teatru, samo tri odsto, zbog kojih mi igramo predstave, i taj dolazak u pozorište sve više postaje stvar elite u svakom smislu. Probrani ljudi će gledati filmove u bioskopima, probrani ljudi će doći da vide predstavu, i tu treba tražiti šansu za filmsku i pozorišnu umetnost.

POSVETA KUMU

* Scenario filma "Nije loše biti čovek" bazira se na Kovačevićevoj drami "Kumovi". Kako ste doživeli saradnju s njim, a ona je prva u vašoj vrlo uspešnoj karijeri?

- Bile su čudne okolnosti kada me je pozvao, sreli smo se, nažalost, na jednoj komemoraciji, i tu mi je rekao da ima ulogu za mene i da bi voleo da radimo. Kasnije je pročitao moj intervju u kojem sam napisao posvetu mom kumu, i posle toga me je pozvao. Ispostavilo se da čitave rečenice koje sam posvetio svom kumu postoje u njegovom scenariju, a izgovara ih glavni junak Milan svom kumu, koji je umro. Mnogo se nekih privatnih stvari tu poklopilo, a u svakom dobrom scenariju uvek postoji više slojeva. Zahvalan sam Dušku na ovoj ulozi, divno je provoditi vreme, razgovarati i stvarati s takvim velikim piscem i čovekom kao što je on.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije