SVOJIH 20.000 dana provedenih na ovoj našoj Zemlji, likovni umetnik Vuk Vidor (1965) obeležiće večerašnjom izložbom na prvom spratu zgrade u Resavskoj ulici, koja čeka restauraciju, kako bi se tu uselio Muzej grada Beograda. U petnaest sala, više od sto radova obuhvatiće četvrt veka njegovog stvaralaštva. Ali, kako objašnjava za "Novosti", nameštajući postavku uoči njenog otvaranja, nije reč o retrospektivi, koja podrazumeva kustoski pristup, već o ličnom izboru radova.

Naziv i ideja izložbe asociraju na film Nika Kejva, ali to nije jedina referenca koja ovog autora povezuje sa popularnom kulturom: junak jedne serije slika je Dejvid Bouvi, a Vuk je svojevremeno sarađivao i sa grupom EKV…


PROČITAJTE JOŠ - Marijina dela krase brojne fasade, čak i autobuske stanice: Prva samostalna izložba najtraženije kruševačke slikarke


- Pripadam generaciji koja je odrastala uz pop kultru, upijao sam je od prvih dana, još dok sam kao mali, ispod stola svoga oca, slušao "Bitlse" - priča Vuk, čija izložba će biti otvorena i tačno dva meseca posle odlaska njegovog oca, slikara Vladimira Veličkovića. - Pojam 20.000 dana, o kome je Kejv napravio film, u svom životu sam želeo da svakako obeležim, ali nisam startno imao ideju da će to biti izložba, razmišljao sam o zabavi za prijatelje.

Brojka 20.000 asocira i na fantastiku, čuveno Žil Vernovo delo ("20.000 milja pod morem"), obaveznu lektiru umetnikove generacije...

- Slikarstvo mora da istražuje unutrašnje svetove, ono nije vezano za realnost, banalnost, za ono što nam se svakodnevno servira preko ekrana. Slikarstvo ima veze sa imaginacijom, i jedini je medij u kome se može istraživati sasvim slobodno, bez mnogo granica. Nove tehnologije su same po sebi fascinacija, ali smo njima i ograničeni. Tehnologije služe da bi se kroz njih projektovala imaginacija.

Na nekim od svojih platana, Vidor čoveka razlaže na elemente - lobanju, srce, nervni sistem:

- Želeo sam da postavim pitanja: koliko nas čini ljudima to što kao ljudska bića imamo sve elemente, ali i kakvo nasleđe čovek ostavlja na ovoj planeti? Čini mi se da odgovor nije baš najpozitivniji, naročito u poslednje vreme.

Foto A. Stanković

Ovakve slike sveta nisu nimalo prijatne, a naš sagovornik naglašava da su i on, kao i njegov brat Marko Velk, koji je takođe umetnik, rasli uz Veličkovićevo slikarstvo, koje nije bilo dekorativno, lako.

- Zbog toga se obojica bavimo umetnošću koja nije dopadljiva, ali nas suočava sa unutrašnjim demonima, crnim sobama - otkriva Vuk Vidor. - To je suočavanje sa životom, koji je u suštini besmislen, jer nas vodi ka nestajanju. Sve vreme dajemo smisao svom životu, znajući da nas na kraju neće ni biti. Umetnošću se bavim na način koji nije najlakši, ali imao sam kao uzor oca i njegova dela, pa zato verujem da je to jedini ispravan način. Kada kreneš putem kreativnosti, često ne znaš gde će te on odvesti. Posle 20.000 dana imam još svašta da istražim i prikažem. Taj vremenski period je i alarm da baš i nemaš mnogo vremena i moraš da počneš da radiš više. Nema penzije.


OČEVE ZAMISLI

IZMEĐU Pariza i Beograda, naš sagovornik kaže da će ići tamo gde ga put bude vodio, ipak:

- Trenutno sam ovde, jer postoje stvari vezane za tatinu fondaciju koje želim da ostvarim, a posle ćemo videti. Sve što je otac zacrtao, uradićemo - kaže sin našeg i francuskog akademika Vladimira Veličkovića (1935-2019).


NA DVA KOLOSEKA

MOJ početak je uvek bio crtež, mada ga nisam uvek prikazivao, naročito ne ovde, gde sam se češće predstavljao nekim multimedijalnim radovima - objašnjava Vidor, u čijem preseku opusa su se, uz slike, našle i instalacije, skulpture. - Paralelno, zapravo, vozim na dva koloseka. Nekada se bavim unutrašnjim, a nekada spoljašnjim stvarima, zato ne želim da se ograničim jednom tehnikom. Ali slikarstvo i crtanje su osnova svega.