VLADIMIR Veličković je bio dvostruki akademik. I srpski, i francuski. To je bila posebna čast, ali i obaveza, koju je ispunjavao s jednakim žarom.

Za člana SANU je izabran 1985, a pristupnu izložbu je imao godinu kasnije. Iako je u Francuskoj živeo više od pola veka, bio je vrlo aktivan u radu Akademije. Zadržao je čvrst kontakt s rodnom zemljom. Veoma je vodio računa o jeziku i izražavanju, kritikovao kvarenje srpskog jezika tuđicama i nepravilnostima u govoru. Stalno se angažovao u kulturnim aktivnostima i likovnom životu, a kao arhitekta se izbliza zanimao za izgled glavnog grada.

S nestrpljenjem je očekivao, i konačno dočekao, otvaranje, posle dugog renoviranja, Muzeja saveremene umetnosti i Narodnog muzeja, ističući da bez ovih institucija nema duha i istorije.

Bio je veoma aktivan i u Francuskoj akademiji umetnosti. Redovno je učestvovao u njenom radu, a posebno se zalagao za to da mladi srpski slikari budu primećeni prilikom dodele akademijinih likovnih priznanja.

Kada je 20. juna 2007. godine, uz zvuke doboša, u tradicionalnoj tamnozelenoj uniformi izvezenoj zlatnom srmom, kakvu je nosio i jedan Volter, sišao, tačno u pola četiri po podne, niz stepenice od višebojnog mermera, zauvek tako ulazeći u legendu, prvo što je uradio bilo je da istakne svoje poreklo.


PROČITAJTE JOŠ - ODLAZAK SLAVNOG VLADIMIRA VELIČKOVIĆA: Stigao ga je crni gavran sa platna


- Osećam veliki lični ponos i želim da ga podelim sa mojom rodnom zemljom Srbijom, koja je po prvi put predstavljena u ovoj prestižnoj instituciji - izjavio je Veličković glasom punim uzbuđenja u svojoj pozdravnoj besedi.

Ime Srbije tako je odzvanjalo u ovom prestižnom zdanju na obali Sene.

Tom prigodom, akademik Žak Tadeji, koji ga je uveo u sastav Akademije, možda je i najbolje okarakterisao Veličkovićevo stvaralaštvo, istakavši da je, iako u svojim delima nikada ne govori o ljubavi, ljubav ekspresija njegovog života.

Tadeji je tada izrekao jednu veliku istinu.

- Rađamo se sami, patimo sami, umiremo sami. U današnjem tragičnom svetu, u kom nasilje ne rešava nijedan problem, beznađe nije sudbonosno. Samo ljubav može da zaustavi vreme - kazao je Tadeji, aludirajući na Veličkovićeve slikarske opomene.



PROČITAJTE JOŠ - KOMEMORACIJA VLADIMIRU VELIČKOVIĆU: Slikao surovu istinu (FOTO)



Odmah posle toga, Veličković je požurio na još jednu svečanost, na dodelu Legije časti! Bio je to veliki dan, dan dvostruke slave, za Vladimira Veličkovića, ali i za srpsku umetnost i celu Srbiju.

U Francusku akademiju novi članovi se primaju samo kada se mesto uprazni prirodnim putem, smrću. Veličković je, tako, nasledio Bernara Bifea. Neko će, sledeći ove prirodne zakone, u budućnosti preuzeti Veličkovićevo mesto.

Istovremeno, francuske akademike, po tradiciji, još od Napoleona, smatraju besmrtnima. Njihova imena više ne umiru. Ulaze u istoriju i tu ostaju. Da utiru put generacijama. Tako će to biti i s našim Vladom.


AKCENTI

KOLIKO je Veličković voleo svoj jezik i brinuo o svakom detalju, pokazuje i podatak da je u kapitalnoj monografiji, na francuskom jeziku, koja je, slikama pokrivala period od 1954. do 2013. godine, insistirao na tome da se u pogovoru naglasi da francuski izdavač nije imao tehničke mogućnosti da stavi akcente, odnosno dijakritičke oznake, na navedena srpska imena, izvinivši se čitaocima zbog toga.

SUTRA: Pravda