KNEZ Aleksandar Karađorđević (Topola, 1806 – Temišvar, 1885), treći sin vožda Karađorđa, bio je vladar koji je upravljao zemljom gotovo 16 godina, ali o njemu se malo zna u našoj široj javnosti, kao i u srpskoj istoriografiji. Verovatno bi razlog za takav odnos prema ovoj istorijskoj ličnosti trebalo da pronađemo u činjenici da je on decenijama živeo u senci svoga slavnog oca.

Ovo je u sredu uveče u Kulturnom centru Novog Sada rekao msr Srđan Graovac, istoričar i autor sinoćne tribine „Knez Aleksandar Karađorđević – u senci velikog oca
.

PROČITAJTE JOŠ - RASKUĆENI DOM OBRENOVIĆA: "Rekonstukcija" Starog konaka u Muzeju primenjenih umetnosti

Njegove državničke i lične sposobnosti često su se upoređivale sa harizmatičnom ličnošću vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa, što je samo po sebi umanjivalo značaj i ugled kneza Aleksandra u očima javnosti. Osim toga, njegova vladavina se poklopila sa vladavinom ustavobranitelja koji su ga doveli na vlast i njegovu vlast ograničili Ustavom – objasnio je Graovac.

DVAPUT SAHRANjEN KNEZ Aleksandar upokojio se u Temišvaru, 3. maja 1885. godine.Prvobitno je bio sahranjen u Beču, gde mu je grob oskrnavljen, a lobanja ukradena 1911. godine. Lobanja je uskoro pronađena na groblju u jednom žbunu, a posmrtni ostaci Aleksandra i njegove supruge, kneginje Perside, ponovo su sahranjeni 22. decembra 1911. godine u zadužbini Kralja Petra Prvog na Oplencu.
Međutim, istorijske činjenice pokazuju da je za vreme vladavine Karađorđevog sina zabeležen vidan napredak, naročito u jačanju države, porastu privredne aktivnosti i razvoju školstva. Srbija je dobila prvi Građanski zakonik, čime su udareni temelji pravne države i zaštićena građanska i ljudska prava svih stanovnika naše zemlje. U to vreme napisano je i čuveno Načertanije. Samo ova dva krupna državnička akta dovoljna su za utemeljenje drugačijeg pogleda na ulogu Karađorđevog sina u našoj istoriji.


Istorijske okolnosti prilikom Aleksandrovog stupanja na kneževski presto bile su veoma povoljne za njega. Rasla je popularnost Karađorđevića, a opadala naklonost naroda prema Obrenovićima, zbog nečasne uloge kneza Miloša u ubistvu Karađorđa. Takođe, porodične veze Karađorđevića sa narodom bile su mnogostrane i duboko ukorenjene.


U unutrašnjoj politici knez Aleksandar se sukobio sa članovima Državnog saveta, što je kulminiralo sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je uz presudan uticaj Ilije Garašanina iznudila njegovu abdikaciju.
Posle silaska sa trona, knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara, gde je njegov miran život poremetila optužba da je za zaverenike u atentatu na kneza Mihaila obezbedio novac i oružje.

Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila.