PISAC, književni kritičar, feljtonista, britki polemičar i esejista, Igor Mandić važi za čoveka bez dlake na jeziku. Zbog odvažne nedvosmislenosti, često je nailazio na osporavanja, uvrede i niske udarce. Ali, od svojih stavova nije odstupao ni za "jotu". Beogradska čitalačka publika stajala je u redovima na promocijama Mandićevih knjiga. Međutim, sledeći povod za dolazak u naš glavni grad mogao bi biti pozorišni, i to uoči jubilarnog, 80. rođendana: kao gost Beogradskog dramskog, na ovdašnjoj premijeri "Ko se boji Virdžinije Vulf" (režija Lenka Udovički).

Razgovor, za "Novosti", vodimo na Brionima, a priču počinjemo spontano - o temi Olbijevog komada, bračnim odnosima, životu...

- Život se menja svakog dana, svakog trenutka. Nepredvidiv je. Igra slučaja u životu je sudbinskija od bilo kakvih predviđanja, zakonitosti. Kao što kaže veliki filozof Vitgenštajn, svet je sve što je slučaj.

* Da li njegovo "veličanstvo slučaj" ima udela u vašem braku?

- Nisam spreman za bilo kakve psihoanalize. Samo budale idu psihijatrima. To su ginekolozi ljudske duše. Ne dam da iko čeprka po mojoj duši, da ulazi skalpelom u intimu. Psihijatar je jedna posr... pseudoznanost, već odavno ozloglašena. Otkrivene su sve manipulacije Frojda i Junga sa pacijentima.

* Ipak, kao u pesmi Bore Čorbe, danas su uobičajeni "rasprodaja bola" i iznošenje intime?

- I ja sam u autobiografskim knjigama podelio dosta toga. Opisao sam čak i našu porodičnu tragediju, kako sam znao i umeo. Kroz suze u trepavicama nad pisaćom mašinom, ali sam napisao. Knjiga "Sebi pod kožu" svojevremeno je bila bestseler. Usledile su "U zadnji čas" i "Predsmrtni dnevnik". Intimu nisam iznosio iz poze i egzibicionizma, već iz potrebe da budem žestok pisac. Sva naša književnost (specijalno mislim na hrvatsku) suzdržana je, lažna i pritvorna. Ono što se kod nas zove autobiografska proza je fušeraj.

KOSOVO JE SRPSKO - MOJ stav je da je Kosovo srpsko i da ga Srbija nikada ne sme priznati! Verovatno se to neće ni dogoditi, jer postoje pritisci s ruske strane da se ne dogodi. Moj spoljnopolitički savetnik bi sve to bolje objasnio. Mislim na suprugu Slavicu. Ja, u stvari, prenosim mnogo toga što mi ona sugeriše. Bistrije je pameti od mene, mlađa, žilavija, a ja sam mnogo toga uništio alkoholom. Poslednjih nekoliko godina zbog toga sam počeo i bolovati. Doduše, nije uzrokovano samo time, nego i srčanom manom.

* Da li to "ide" iz mentaliteta ili katoličkog vaspitanja?

- Katoličko vaspitanje je mentalitet. Kako ćeš to odvojiti? Ja sam već pola veka ateista, antiteista, antiklerikalista. Ipak, morao sam biti kršten jer je to tražilo društvo kada sam rođen, u prošlom stoleću. U sve knjige upisan sam kao RKT (rimokatolik) i naš grob na Mirogoju smešten je na delu za RKT. Mi se kao dojenčad ne možemo tome odupreti. Sve nas, Srbe, Hrvate, Fince, Italijane, Nemce - roditelji ili kumovi nose popovima na takozvano krštenje. Za šta? Samo da ih upišu u stado koje nauči da bleji uvek iste mantre. Svaki papa sa sedamdeset godina priča ono što ga je baka naučila kad je imao sedam. On nimalo nije promenio mišljenje! Nije ni mogao sazreti, jer je u sponama institucije koja je profiterska, manipulativna i uvek u sprezi sa državom. To je vidljivo danas i u Hrvatskoj, i u Srbiji. Na čast Češkoj, u njoj je 60 odsto deklarisanih ateista.

* Dobar deo života proveli smo u drugom sistemu, koji je "propovedao" jednakost među ljudima...

- Te floskule su bile nametnute, ali su bile dobre i pravedne. Takozvano bratstvo i jedinstvo danas svi ismejavaju, a za mene je to jedna od najbriljantnijih ideja i krilatica posle Francuske revolucije.

* U šta mlad, savremen čovek može da veruje?

- Vera je sama po sebi stupidan pojam. Najbolje je da ne veruje ni u šta! Naročito ne u zemaljske idole. Znači, vlast, politiku, policiju, banke, sudstvo... Nemaš oslonca ni u čemu. Uostalom, do pedesete godine ne možemo govoriti o čoveku, uopšte. Do tada samo odrastamo. Ajde, možda do četrdesete. Više ne spuštam tu granicu.

Pročitajte još: Igor Mandić: I sad osećam mentalitet krvnika iz Jasenovca

* Zašto u ovo raspričano, svađalačko vreme nema pravih polemika?

- Danas se obično polemike zapodevaju među mediokritetima oko nevažnih stvari. A one prave, istinske, dosadne su. Vode se u filozofskim časopisima, antropološkim studijama i sličnim edicijama. Nisu za narod. Masovni mediji spremni su i da vlastitu mater prodaju za tiraž. Bilo je toga i u socijalizmu, ali ne kao danas.

Foto D. Alihodžić


* U čemu je razlika?

- Prvi put, 2013. godine, u vreme Milanovića, usudili su se da postave dvopisamske ploče na nekoliko gradskih institucija u Vukovaru. Ne dvojezične, kako se godinama krivo govorilo, jer je jezik isti - samo je pismo malo različito. Bio je to pokušaj da se izjednači status takozvane manjine, koja više nije ni manjina nego "dronjak" nekadašnjeg konstitutivnog naroda. Onda je pijana ustaška bagra, napujdana od svojih još pokvarenijih vođa, počela te ploče vandalski uništavati, da bi time uništila simbol Srpstva u Vukovaru. Istina, mnogi su ustali protiv tog postupka, pa su ploče ponovo postavljane. Ali rušenja su nastavljana. Tada sam u "Večernjim novostima" izgovorio rečenicu koja je izazvala potres u Hrvatskoj, a odjeknula je i u Srbiji: "Ćirilične ploče samo su izgovor da se oteraju preostali Srbi." Ustaški list "Hrvatski tjednik" citirao je tu moju rečenicu i nadovezao sa: "E, da ovaj čovek nije tako pokvaren, ni vlastita kćer mu se ne bi ubila." A naša ćerka je umrla 2004. godine. Zamislite tu prljavštinu...

* Vreme vam je, ipak, dalo za pravo?

- Ovo što radi današnji gradonačelnik Vukovara, koji izjavljuje da poštuje odluke Ustavnog suda o vraćanju dvopisamskih ploča, samo je izmotacija. Jer, ne sprovodi ih. Ustavni sud je sra.., nema nikakve moći. Ponavljam, sve dok ne isteraju Srbe, neće biti mirni.

* Kako vidite naše nacionalne odnose u budućnosti?

- Pia desideria, kažu Latini. Pusta želja. Nacionalnost nam ne treba, ne treba je ni upisivati u registraciju novorođene dece. Krštenje treba izbaciti iz prakse, i crkvu ukinuti. Barem je ne uvoditi u škole... Mislim da je slično i kod vas u Srbiji. Narodi se mogu približiti samo individualnim nastojanjima. Kod nas cveta ustaštvo. Na manifestacijama i događanjima prepoznajemo retrogradnu politiku, vraćanje na pavelićko-tuđmanovsku ustašiju, a ta je Hrvatska etnički čista. Ipak, koliko god da to buja, imamo normalne pojedince koji ostvaruju vrlo složene i plodonosne veze. Prvenstveno umetnici, intelektualci.

* Mogu li oni, zaista, ići ispred politike?

- Neki dan smo imali fenomenalan primer. Na Pulskom filmskom festivalu došlo je do senzacije. Uprkos mnogo favorizovanom ostvarenju, čak i od naše kraljice Hrvata, predsednice KGK (Kolinde Grabar Kitarović), i njenoj unapred iznesenoj oceni kako je igrana forma o takozvanom domovinskom ratu puno bolja od bilo kakvog dokumentarizma, pobedio je film koji je prikazao strahotu ustaških logora. I to dečjih. "Dnevnik Diane Budisavljević" pobrao je sve nagrade, uz deset minuta stojećih ovacija. Da li je to moguće? Ima, očigledno, prezira ustašije...


HRVATI NISU NAROD

- DANAŠNjA srednja generacija je "ni vrit ni mimo": malo socijalizma, a puno tuđmanizma. Za sve što se uvezlo u Hrvatsku, kriv je samo Tuđman. Od njega sve počinje. Zloduh je koji je uništio to malo plemenskog postojanja. Jer, Hrvati nisu narod. U krajnjem slučaju, mi smo trojedinica - kako bi se reklo za Austrougarsku. Sastavljeni od tri grupacije: Slavonija, kaptolski centar (ono Hrvatske što se vidi sa katedrale) i Dalmacija. A Istra je oduvek bila, nažalost, jedan prirepak, koji je tek u NOB-u priključen matici zemlji. Ne Hrvatskoj, nego Jugoslaviji. Dakle, mi nismo homogeni.