ISTORIJA je priča o prošlosti, a kulturna istorija povest koja proučava kulturu i njene fenomene u minulim vremenima. No, obe ove naučne oblasti, osim prošlosti, u svom fokusu mogu da imaju i reflekse prošloga u savremenom dobu. U oba slučaja, kao orijentir u ljudskom trajanju, istorija omogućava mislećem čoveku da bolje sagleda sadašnjost i "vidi" budućnost. Ovo beleži dr Petar Pijanović, profesor, pri kraju izuzetne studije, retke knjige takve vrste u nas, "Anđeli i ratnici" (izdavač Zavod za udžbenike) posvećene staroj srpskoj kulturi.

Izuzetno obimnu građu, od početaka naše kulture pa do početka 18. veka, Pijanović je predstavio na veoma pitak način, besprekornim jezikom, tako da može da privuče pažnju i onih kojima ova oblast nije mnogo bliska. Pijanović je inače autor niza veoma zapaženih studija o romanima Borislava Pekića, Danila Kiša, Milorada Pavića, o pripovetkama Miodraga Bulatovića, o izazovima granične književnosti.


* Prve velike promene u kulturnom obrascu kod Srba nastupile su polovinom 9. veka prihvatanjem hrišćanstva...

- Taj prelaz u kulturnoj istoriji Srba i drugih slovenskih naroda ima dalekosežan i epohalni značaj. Prethode mu veoma dugi, hiljadugodišnji periodi u kojima su slovenska mitologija i mnogobožačka religija određivali pogled na svet i razne vidove duhovnog života. Veselin Čajkanović misli da je stara srpska religija stvarana od vremena kada su se Srbi izdvojili iz šire slovenske zajednice. Njeni tragovi nisu nestali kada oni, kao i drugi Sloveni, prime hrišćanstvo što se vidi i u nekim učenjima bogumila. Prihvatanjem hrišćanstva Srbi su mitsko-pagansku svest zamenili znakom krsta sa kojim su dobili i pismo. Tako su ušli u novi civilizacijski krug. No, tragovi paganstva i do danas su se zadržali kod Srba u nekim običajima i verskim obredima.


* Tokom deset vekova, srpska kultura je bila pod snažnim uticajem vizantijske kulture.

- Srbi su na Vizantiju bili upućeni prostorom koji su naselili, zatim ličnošću prvih hrišćanskih misionara, a još više snagom Romejskog carstva i moćne vizantijske kulture. Taj uticaj još je vidljiviji od 1054. kada dolazi do raskola u hrišćanstvu, posle čega se Srbi verski priklanjaju istočnoj crkvi. To je stvorilo i novi sistem vrednosti. Otuda su istočno hrišćanstvo i vizantizam u dugom vremenu odredili i duhovni život i političko ustrojstvo srpske države. Bio je to proces u kojem su nove vrednosti prihvatane i po htenju i po obavezi. Prostije rečeno, proces uvođenja Srba u vizantijski svet bio je prirodan koliko i neminovan.


* Nova faza nastajala je od sredine 12. do sredine 15. veka. Tada se Srbi priključuju razvijenom evropskom svetu.


- Da. Srbi su u taj svet ušli već sa Vizantijom koja je obeležila evropsku kulturu, a posebno kulturu celog mediteranskog basena. Naročito su ti tragovi vidljivi na prostoru današnje Italije. Sa crkvama i mozaicima, Verona je živi spomenik te kulture. Mi smo sledbenici tog duha koji je sa svetosavljem kod nas do punog izražaja došao od 12. do 15. stoleća. Žiča, Studenica, Đurđevi stupovi, Sopoćani, Gračanica, Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i još neki hramovi po lepoti i po značaju baština su ne samo naše, nego i evropske, pa i svetske kulture. Brojne crkve, ikone i freske obeležile su srpske zemlje, naročito Kosovo i Metohiju. Tako su označile naš duhovni i kulturni prostor.


Pročitajte još: Izmišlja se istorija


* Tursko ropstvo nije označilo samo pokoravanje jednog naroda, već i pokušaj da se nametne otomanski kulturni obrazac?

- Mudri Borislav Pekić je rekao da su Rimljani na Britanskom ostrvu ostali pet vekova, koliko kod nas Turci. Posle Rimljana, u Britaniji su sačuvane samo retke arheološke iskopine kao beleg rimskog prisustva, dok su Turci, zaključuje Pekić, nama izmenili i karakter i sudbinu. Odličan poznavalac osmanske i srpske kulture, Darko Tanasković, sa razlogom je zapazio da su osmanski kulturni modeli dubinski povezani ne samo sa kulturom Srba, nego i sa našim individualnim i kolektivnim životom. To je obrazac koji u raznim vidovima kod nas traje vekovima.


* U ta, "pošljednja vremena", izrasla je kultura opstanka kojom je odbranjen nacionalni i kulturni identitet.

- Branilo se kako se znalo, a odbranilo koliko se moglo. "Pošljednja vremena" su oznaka za propast Srbije i gašenje kratkog renesansnog sjaja koji oličava daroviti pesnik i učeni vladar, Stefan Lazarević. Nekada smo i sami imali udela u toj propasti, ali su nam u tome još više "pomagali" drugi. Ipak, neka čudna snaga naroda i vekovima stvarane vrednosti rađale su veru da se može opstati i iznova, u nekom budućem dobu, podići nova srpska država. U tome je smisao kulture opstanka. Takvu kulturu, recimo, potvrđuju patrijarh Danilo III "Slovom o svetom knezu Lazaru", monahinja Jefimija "Pohvalom svetom knezu Lazaru", narodna poezija i sveti ratnici po srpskim manastirima. Jedan od njih je i Kalenić. Obraćajući se anđelu-bratu na kalenićkoj fresci, lirski junak u pesmi "Kalenić" Vaska Pope kazuje: "Tuđe senke ne daju / munju tvoga mača / u korice da vratim." To je zov i pesnikov odgovor ili, kako bi se još bolje moglo reći, "gorki talog iskustva".

DRAMA ZBOG JEZIKA * KOLIKO su velike, pa i dramatične promene u našem jeziku uticale na srpsku kulturu? - Srpska kultura je kultura pamćenja, ali i kultura zaborava. To se posebno dobro vidi u području jezika. Na međi stare i nove kulture, tokom 18. veka i kasnije, posustaje stari, tj. srpskoslovenski jezik. Gubljenjem ili "zaboravom" tog jezika, gotovo da je zaboravljena i stara književnost na tom jeziku pisana. Tačnije, tu književnost danas je moguće čitati samo u "prevodu" na savremeni srpski jezik. U tome zaboravu vidim i dramu naše kulture.

* U knjizi ste dali ne samo razvoj raznih umetničkih disciplina kroz vekove, već i sliku svakodnevnog života.

- Da. Kultura privatnog života, kako na dvoru, tako i kod ljudi iz naroda, jeste i mogućnost da se živo prikažu kulturna obeležja. Otuda sam u knjizi hteo da pokažem kako su u periodu do 18. veka građene kuće, šta su ljudi jeli i gde su spavali, kakvi su bili odnosi u porodici, kako je izgledala odeća i obuća, kakav je bio odnos običnog čoveka prema veri i crkvi, rađanju i smrti, kakvi su mu bili obredi i običaji, kako je privređivao i razmenjivao dobra, ratovao i putovao, te u čemu je taj čovek nalazio svoj viši smisao. Dvorski život je nešto drugo. O životu na dvoru dragocen zapis ostavio je možda najobrazovaniji Vizantinac svoga doba, Teodor Metohit, u izuzetno zanimljivoj "Poslanici o diplomatskom putu u Srbiju povodom ženidbe kralja Milutina Simonidom, godine 1298".


Pročitajte još: Darko Bajić: Istorijom se danas trguje


* Živeći sa drugim narodima, jezicima i kulturama, Srbi su primali, ali su na druge i prenosili svoje kulturne obrasce.

- Tako je. Uz druga obeležja, stara srpska kultura je i kontaktna kultura. To znači da je više primala uticaje, ali je i prenosila nešto od sopstvene baštine na plemena, narode sa kojima je bila u kontaktu. Drugačije i ne može, jer je otvorenost prirodno stanje svake kulture. Otuda su u našu kulturu upisani znakovi Vizantije, Zapada i Mediterana, uključujući verski raznolik Levant, ali i ruski kulturni uticaji. Tako je moralo da bude u srpskoj kulturi i u državnoj kući koja je podignuta na drumu, na raskršćima civlizacija i na međi interesnih sfera, sa svim dobrim, ali i rđavim posledicama koje iz toga proističu. Izgleda da je to naša prednost i naš usud. Ni danas ništa nije drugačije. Geografija nam se pretvorila u istoriju i u istorijsku sudbinu. Uz svoje univerzalne vrednosti, srpska kultura iskazuje tu sudbinu, kao što sadrži i druga nacionalna obeležja.


NOVI RUKOPIS

* Na čemu sada radite?

- U poodmakloj fazi je rukopis "Srpska kultura u 18. i 19. veku" što je zapravo tema mog višegodišnjeg projekta u Matici srpskoj. Kada to bude gotovo sve stvari će biti stavljene na svoje mesto. To znači da će "Anđeli i ratnici", zatim "Srpska kultura u 18. i 19. veku" i knjiga "Srpska kultura 1900-1950" (objavljena 2014) postati jedna kulturno-istorijska celina.