Dragomir Antonić: Nije sramota biti Srbin

Dragana Matović

20. 01. 2019. u 15:30

Etnolog Dragomir Antonić nedavno je svoje najbolje tekstove sabrao u knjigu "Krivda i pravda" i otkriva da vedrim temama pokušava Srbe da izvuče iz apatije

Драгомир Антонић: Није срамота бити Србин

Foto V. Danilov

ETNOLOG Dragomir Antonić decenijama ne dopušta da memla obuhvati našu prošlost. Zaljubljenik u istinu i pravdu, osam godina objavljuje kolumne u "Pečatu". Nedavno je svoje najbolje tekstove sabrao u knjigu "Krivda i pravda" i objavio u kući "Pešić i sinovi". Na početku razgovora, za "Novosti", otkriva da vedrim temama pokušava Srbe da izvuče iz apatije.

- Ovo što se danas događa, dešavalo se Srbima celog veka - kaže Antonić. - Neću da vidim ono što je ružno, već samo ono što je lepo, veselo i dobro. Ono što snagu daje. Retko sam gde u svetu video takvu urođenu ljubaznost i osećanje za pravdu, kao kod Srba. Spremni smo da reagujemo burno na nepravdu, čak i ako nije nama nanesena i ako to može da nam se obije o glavu. Knjigu sam naslovio po istoimenoj kolumni, u kojoj se pozivam na narodnu priču o Svetom Savi, starcu i pravdi, a koja kaže "ne uzajmljuj zlo, jer će ti se kad-tad vratiti".

* Knjiga počinje kolumnom "Zašto Srbi ne vole da budu Srbi?". Ima li istine u tome?

- Nije lako biti Srbin. To je čak i Desanka Maksimović napisala. Nas su, kroz istoriju, uvek terali da promenimo veru. Mnogi Bošnjaci, Bosanci, Hrvati, Arbanasi su Srbi koji su primili ime i veru. Dobili su materijalne privilegije da ne budu Srbi.

* Zašto i danas neki Srbi ne vole to što su Srbi?

- Na to pitanje ne umem da odgovorim. Šta je to tako strašno biti Srbin? Popularna je izreka: Nije važno šta si, važno je da budeš čovek. Kao da Srbin nije čovek. Važno je da budeš demokrata. Kao da Srbin nije demokrata. Treba biti ne znam šta, samo da ne budeš Srbin. Problem je krupniji. To je borba između Vatikana i pravoslavlja koja traje punih 12 vekova. Možemo biti Srbi, ako smo rimokatoličke vere. Vremenom je i ime postalo smetnja, a da ne govorim o pridevu. Pridev srpski je nešto najgore što može da ti se pripiše.

RECENZENT SA PIJACE - NAJVAŽNIJI su mi čitaoci - kaže Antonić. - Da oni neće da čitaju moje kolumne, ne bih ih ni pisao. Važan mi je i "Pečat", koji mi je omogućio da ih objavim. Recenziju za knjigu "Krivda i pravda" napisala je Tatjana Kosanović, koju sam upoznao kao prodavačicu na Bajlonijevoj pijaci. Ispostavilo se da je ona specijalista neurolog, da je radila u bolnici "Dragiša Mišović"...

* A, srpski jezik?

- Sada nam izgleda smešno to što je ukazom srpski jezik u Crnoj Gori proglašen crnogorskim. Ali, kroz pedeset godina, kad neko bude pričao kao mi danas, reći će mu da govori gluposti. Upitaće ga da li zna otkad postoji crnogorski jezik. Oni igraju na vreme. Zato je važno ovo što ja radim - čuvanje običaja i tradicije. Moramo da poštujemo tuđa verska i nacionalna osećanja, ali i da čuvamo svoja. Da zbog potomaka sačuvamo svoj jezik, svoje pismo, svoju veru, tradiciju, običaje...

* Možemo li da sačuvamo ćirilicu?

- Možemo, tako što ćemo da pišemo ćirilicom. Dopada mi se inicijativa za uvođenje dodatnog poreza za one firme čiji je naziv napisan latiničkim slovima.


* U kolumnama objašnjavate i kako se vodi bitka za dušu srpskog naroda i njegove običaje...

- Vatikan pokušava od 1054. da nas napravi unijatima. Smetamo im zato što smo pravoslavni. U tom sukobu mi stradamo. Ne damo našu slavu, veru... Mi nikom ne branimo da slavi imendan, Bajram. Poštujemo tuđe, ali čuvamo svoje. Ne smemo da zaboravimo ni neoliberalni kapitalizam, koji je zasnovan na potrošnji. Tako su nam nametnuli Deda Mraza, a uz njega i kupovinu poklona. Izmislili su Dan zaljubljenih i ko zna šta još. Menjaju nam običaje. Noć veštica se proslavlja kad mi slavimo Svetog Luku. Komunisti su nešto slično uradili sa prvomajskim urankom. Nekad smo imali đurđevdanski, pa onda prvomajski, a sad nemamo ni jedan ni drugi.

* Može li ijedno društvo da opstane bez običaja?

- Ne može ni društvo, ni država. Zašto se izmišljaju razne parade? Država ima svoje praznike, Crkva crkvene, narod narodne. Sad je najjači udar na crkvene i narodne.

KALENDAR OBIČAJA - PRVI kalendar srpskih narodnih običaja objavio sam 1988. godine - kaže Antonić. - Od tada izlazi gotovo svake godine. Uvek nešto promenim, jer u međuvremenu otkrijem nešto novo. I dalje tabanam po terenu. Prošle godine sam dosta vremena proveo na Staroj planini, na Jeremijinom polju...

Pročitajte još: Dragomir Antonić: Čaj bez prošlosti

* Da li je "zaglupljivanje" naroda jedno od oružja koje koriste naši neprijatelji?

- Kad nekog hoćeš da prevariš, moraš od njega da napraviš ovcu. Zaglupljuju nas uz pomoć televizije i interneta. Nemam ništa protiv rijalitija. Kome se ne sviđa, ne mora da gleda. Ali, zašto se zovu "Zadruga" ili "Farma"? Što se, na primer, ne zove Svetska banka ili Monetarni fond? Sve što je vezano za selo, sad se ismejava. Mora da postoji zaštita nekih imena. Zašto se ono što je najsvetije u Srbiji, što nas je održalo, danas ismejava? Niko im ne brani da izmisle ime, kao, na primer, Minerva, Sodoma ili Gomora, ali država mora da interveniše i kaže ova imena su zaštićena. Ne može se sprdati sa Svetim Savom.

* Od koga treba da učimo kako da poštujemo svoje korene?

- Nikola Tesla je isticao da mu je to što je odrastao u Smiljanu, u tradicionalnoj svešteničkoj porodici, pomoglo da neke probleme reši. Nije bio tikva bez korena. Isto su govorili Mihajlo Pupin i Milutin Milanković. Sigurno je da ću da navijam za Novaka Đokovića i da se divim Emiru Kusturici. Kusturica se vratio pravoslavlju, ali mu to nije smetalo da postane slavan. Naravno da ima drugačijih primera. Aleksandar Petrović, poznat kao Šandor Peterfi, se izjasnio da želi da bude mađarski pesnik. To je njegovo pravo i to treba da prihvatimo, ali ne treba da stvaramo klimu da je sramota biti Srbin.


* Nedavno ste objavili "Srpski narodni kalendar" za 2019. Šta nas čeka u ovoj godini?

- Čeka nas i dalje ono što je NJegoš napisao. Život jeste borba neprestana. Ne smemo se predavati, nego se moramo boriti. Ne možemo se odreći Kosova i Metohije. Da nije naše, ne bi ga ni tražili. Bilo je okupirano i ranije, ali smo se izborili. Ako popuštamo mnogo i trudimo se da svakom izađemo u susret, ne znači da će to neko drugi poštovati. Jednostavno, treba da shvatimo da ono što je naše ne damo.

* Šta nam preostaje?

- Veruj u se, u svoje kljuse, i u Ruse.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (5)

Sneki

20.01.2019. 15:43

Ne da nije sramota već naprotiv čast je da budemo Srbi. To što neki više vole da budu neki drugi to je njihov problem i govori o tome kakvi su

одличан текст

20.01.2019. 16:30

Данас сам пријатно изненађен. Још један одличан текст, овог пута и о одличним књигама. Похвале за "Новости", само наставите!