BEZUSPEŠNO je pre dve godine umetnik Branko Milisković pokušao da poseti kvart Ujedinjenih nacija u Ženevi. I kada nije dobio dozvolu, odlučio je, iz revolta, da sam postane novi generalni sekretar UN, i to sa neograničenim mandatom! Tako je nastao tročasovni performans Appointed (imenovati, postaviti na položaj), koji je prvo izveo u Švajcarskoj, a minulog vikenda i na 57. Oktobarskom salonu, i to kao prva žena na kormilu sveta.

- Taj lik nije ni ženski, ni muški, nazvao bih ga androidnim, jer je u pitanju konstrukt - objašnjava za “Novosti” umetnik, koji se, uz performans, izražava i kroz monooperu, kabare, fotografiju i film. - Ovako kako sam ga izveo u Beogradu, dobio je na nekoj bizarnoj histeriji, koja isijava iz tog lika, pogleda. I muškarac i žena su veoma histerični, što nije karakteristično za poziciju sekretara UN, koji bi trebalo da širi mir.

Tokom tri sata Milisković čita osam inauguracionih govora prethodnih generalnih sekretara, izabranih od 1946. do danas.

- Kada se čitaju jedan za drugim, sa nekim malim pauzama, izgubite pojam o čemu se tu radi - dodaje Milisković. - Oni su gotovo identični, potpuno bezvremeni i bezlični. To su bizarni motivacioni govori, puki iskazi, čak nisu ni obećanja.

Na inauguracionoj fotografiji ženskog sekretara (može se videti u postavci “Oktobarca”, u Muzeju grada Beograda), autor je ispred nje postavio na pola razbijeni grb UN:

- Na njemu su male mete za mitraljeze, odnosno “tomahavke”, kojima sam “izbombardovao” gotovo sve zemlje. Kroz inauguracione govore stalno se postavlja pitanje šta je funkcija UN danas. Mislim da Ban Ki Mun u svom govoru kaže da su se nekada UN borile protiv rata, a sada bi trebalo da šire mir. Međutim, mi sada imamo rat koji neprestano traje, od početka Hladnog rata do danas. To je mobilni, digitalni rat, rat terorizma, koji je najteže kontrolisati.

Lik koji je osmislio, i on i ona, kaže sagovornik, personifikuju visoku politiku, novi svetski poredak, moć:

- Jednom je Margaret Tačer izjavila: “Nemojte da me pitate kako se osećam, već šta mislim. Mene zanima mišljenje, a ne osećanja.” Visoka politika nema emocija, ona ima samo metu. Pomera i vrti granice na mapi. Kada se očisti etičko, ostaje pitanje da li svaki cilj mora da se ostvari bez obzira na posledice. Visoka politika se zapravo igra, pa ovaj moj lik izgleda kao da je neko otvorio vrata njene kancelarije dok bira šta će joj biti sledeća meta.

U Miliskovićevom radu se samo naslućuje šta će se desiti tamo gde je “sekretarka” uprla prstom.

- Ne zanima me senzacionalizam niti trenutna politika. Kada radim političke teme, bavim se globalnim, velikim strukturama i pravcima kao što su komunizam, demokratija, monarhija, nacionalsocijalizam - kao kancer politike, terorizam. Sve svodim na metaforu i likovno delo, a tumačenje ostavljam publici.

Performansi kojima se Milisković bavi nisu tekovina sedamdesetih godina prošlog veka, ne nastavljaju se na bodi-art, ili “Fluksus”.

- Ne volim da vidim krv. To mi je kič. Kod mene sve mora da bude ispolirano, ali sa jakim psihološkim značenjem. Kroz sve moje radove provlače se tri tela - političko, socijalno i militarno - ističe umetnik, koji je neposredno pre Salona, u Sijetlu izveo sedmočasovnu monooperu, ili monooratorijum - “Pesma vojnika na straži”, kako kaže, svojevrsnu “Lili Marlen” Trećeg svetskog rata. n


TOTALNA UMETNOST

U BEOGRADU Milisković je studirao na FLU, u klasi Mrđana Bajića, a potom je kao stipendista holandske vlade diplomirao na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Hagu. Master diplomu je stekao u Hamburgu. Performanse je izvodio u Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji.

- Nije me zadovoljavala u potpunosti skulptura, ni crtež, film, glas, opera, kabare. Ništa. Onda mi je performans omogućio “totalnu umetnost”, kao iz Vagnerove kovanice. Nemam možda dovoljno para od toga, ali imam slobodu da iz svake umetnosti uzmem ono što mislim da je najbolje.