POZORIŠNA KRITIKA: Gde smo danas u Zojkinom stanu?

Dragana Bošković

24. 02. 2018. u 14:54

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Где смо данас у Зојкином стану?
Komad Mihaila Bulgakova “Zojkin stan“, rediteljke Nataša Poplavska u Beogradskom dramskom pozorištu
U svojoj apokaliptičnoj misteriji bufo „Zojkin stan“, Bulgakov je, jarkim bojama, kao i u svojim ostalim delima, oslikao ludilo, bolje reći, maloumnost birokratske tiranije nad slabim (socijalističkim) ljudskim bićem. Nataša Poplavska, rediteljka, neobično je precizno (i surovo) pročitala delo jednog od najvećih kritičara socrealizma.

Pročitajte još: "Buka" za početak "Slavije 2018"

Minimalanim sredstvima, što je najteže, Poplavska je, uz pomoć video projekcija (Emil Petro), odlične glumačke podele i neicrpne inventivnosti, maštovitosti i umetničke intuicije Maje Mitić, koja je izvela potpuno posebnu predstavu svojim neverbalnim identitetom svakog lika,uspela da stvori ne samo tipove, kojima bufo barata, nego i prave karaktere, koji su živeli i menjali se pred našim očima.

Ana Sofrenović, kao Zojka, bila je i banalna, i tajanstvena, kao što Zojka, u svom svom ženskom i režimskom zlu mora da bude. Ova glumica, nepravedno skrajnuta u poslednje vreme, zna vrlo dobro da dozira tempo kojim gradi neku ulogu. Kao Zojka, uspela je (sa rediteljkom i, naročito, u svom fizičkom ispoljavanju) da stvori intrigu oko inače očiglednih motiva, sa kojima razvratno sovjetsko podzemlje uzima dušu naivnima. Do samog kraja, svojim moćnim glasom (divna muzika Ognjena Atanasovskog), svojom fizičkom ekspresivnošću i prostudiranim pokretom, a naročito glumačkom sugestivnošću, Sofrenovičeva je vladala svetovima – i onim onda, i ovim sada, u kome se ništa nije promenilo.


Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Propoved sa scene


Izuzetan je, možda i jedinstven bio i Andrija Kuzmanović, kao Ametistov, koji je, u najboljoj tradiciji, podsetio na Fosijev „Kabare“. Braneći zdrav razum pred totalitarnim režimom, njegov lik, i on sam, stvorili su potpuno autentičan život na sceni, koji se inspirisao sopstvenom energijom. To se retko viđa.

Čitav ansambl predstave je, zdušno i harmonično, igrao ovaj preteški žanr. Najslikovitiji su bili Milan Čučilović,kao Oboljanjinov i jadranka Selec, u strogoj ulozi Aliluje.Heruvim Milorada Damjanovića je bio, što je neobično, potpuno tačan u teatralizovanju ove surove igre.

„Zojkin stan“ je, u ovoj predstavi, naš razum, u koji ulazimo kao u kupleraj i izlazimo iz njega, uglavnom iz banalnih, ideoloških, neurotičnih, vrlo retko racionalnih razloga. Izalazeći sa ove vrlo neobične, uspele, kvalitetne i inspirativne predstave, izašli smo iz univerzuma, koji je „mapa uma“ svih i uvek, onda kada se predaju okolnostima, jačim od njih, zato što imaju jasniji interes. Kao Zoja Denisovna Pelc.

Treba napomenuti da se i produkcija Beogradskog dramskog pozorišta (vođa projekta Srđan Obrenović) takođe pokazala u, za naše uslove, izuzetnoj „kondiciji“. Ovakva posvećenost u složenom zadatku nije viđena, možda, još od „Tarelkinove smrti“, u Plešinoj režiji, davno, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije