U VREME kada se ni svečanom otvaranju izložbi dela naših najvećih umetnika retko sakupi brojna publika,zatvaranje ekskluzivne postavke koju su u Kulturnom centru Novog Sada činili po jedno platno Miodraga Dada Đurića i Ljube Popovića izazvalo je sinoć ogromnu panju.

Kulturni centar Novog Sada i Fondacija „Plavo“, u sklopu izložbe „Dado i Ljuba – Ukrštanja“, otvorene 1. septembra, organizovali su u petak, 8. Septembra (poslednjeg dana izložbe) u Likovnom salonu novosadskog KC, javnu tribinu posvećenu dvojici izuzetnih slikara – Đuriću i Popoviću.

Na tribini su o umetnosti i životu „naših Parižana“ govorili du njihovi savremenici, prijatelji i poznavaoci umetnosti.Tako je istoričar umetnosti Nikola Kusovac evocirao sećanje na poznanstvo sa Dadom Đurićem koje datira još s kraja 1948.godine, kada se na Cetinju pojavila izuzetna figura koja je u velikoj meri odredila našu savremenu umetnost.

– Bio je to Petar Lubarda. – rekao je Kusovac sinoć u KCNS.- Već tada je bio sed, nosio je francusku kapu, viđali smo ga ujutru kako sa stalkom i štafelajem odlazi negde prema donjem kraju da slika. Dado je bio u umetničkoj školi, imao je atelje i pratio je šta Lubarda slika. Pominjem to zato što se na Dadovim slikama može primetiti da je „uhvatio neuhvatljivo“, što je karakteristika i Lubardinog slikarstva.

Kusovac je na kraju dodao da je podržavao Dada u umetničkom smislu, „ali smo se razišli kada je kasnije govorio da je Montenegrin, što me je mnogo razočaralo, jer ja sam ostao Srbin“.Naglasio da je do kraja Dadovog života, ipak, ostao u kontaktu sa velikim slikarom.

Govoreći o Ljubi Popoviću, Kusovac je podsetio da je ovaj umetnik rođen u Tuzli, školovan u Valjevu i Beogradu,a od 1963. godine živeo je i radio u Parizu. Uspeo je da opstane u gradu svetlosti i umetnosti i svojim talentom čak da „natera“ tamošnje ljude da se naviknu na njegovo ime i pravilno ga izgovaraju.

- Slike se bezmalo, kao i svaka druga roba, prodaju takoreći na metar. Zna se da slika Ljube Popovića 65 X 55 cm ima cenu 3.000 do 4.000 evra. Jedan Belgijanac ima ceo jedan dvorac opskrbljen slikama Ljube Popovića. Kada neko od naših umetnika uđe u te cenovnike, to znači da je on „neko i nešto“, da je zaista osvojio taj kulturni prostor – naveo je Kusovac.

Publicista i novinar Živadin Mitrović, nekadašnji direktor Kulturnog centra Srbije u Parizu (2006. – 2007. godine), podsetio je, između ostalog, i na anegdotu iz pariskih godina Dada Đurića. Umetnik je u Pariz došao sredinom pedesetih godina prošlog veka i na samom početku prepreku mu je predstavljalo nepoznavanje francuskog jezika. Kupovao je štampu i učio jezik pomoću novinskih naslova. Za kratko vreme uspeo je da upozna galeriste i da priredi kvalitetne izložbe.

– Ljubu sam prvi put intervjuisao 1977. godine, a kada sam došao u Pariz na postdiplomske studije, 1980. godine, sa njim sam se intenzivno družio - otkrio je, između ostalog, Mitrović.

Ispričao je da je Ljuba bio vrlo pedantan čovek. U svoj atelje dolazio je svaki dan najkasnije u devet časova, ostajao do uveče i slikao potpuno drugačije od drugih umetnika. Njegova platna stajala su na kraju ateljea, desetak metara daleko od njega. Onda bi on uzeo boju, nanišanio i trčao do platna da je nanese.

foto kcns-org-rs

Književnik i dramaturg Srđan Vučinić, izneo je zanimljivo zapažanje da je čitava jedna generacija uspešnih umetnika, u godinama sazrevanja, doživela užas Drugog svetskog rata koji se završio dvema „pečurkama“ – američkim atomskim bombama bačenim na Japan.

– U tom trenutku, niko od tih umetnika nije imao više od 13 godina i to je, bez sumnje, ostavilo trag na njihov život i na njihovu umetnost. U toj generaciji bili su Leonid Šejka, Dušan Makavejev, Bora Ćosić, Dado Đurić, Ljuba Popović, Živojin Pavlović… – nabrojao je Vučinić.

Petar Peca Popović, publicista,poznati rok kritičar i manje poznati istoričar umetnosti, smatra da svaka umetnost potiče iz detinjstva.

– Dado Đurić je slikao ovakve slike, jer je jednom na Cetinju video leš koji je danima stajao i zato što je video obešene partizane tokom Drugog svetskog rata, koji za kaznu nisu skidani s bandera, danima i nedeljama dok im se tela ne raspadnu – kazao je Peca Popović.

I umetnički put Ljube Popovića, smatra rok kritičar Popović, odredile su „slike“ koje je u sećanju poneo iz detinjstva. Ispričao je novosadskoj publici da je Ljuba „ovako slikao“ zato što je imao dedu koga su u Bosni zvali „Đavo“ i koji je ganjao po okolnim selima vampire i noćne prikaze. I njegov prijatelj, musliman,dok je svakog jutra brijao Ljubinog oca, voleo je da priča mitove o neobičnim stvorovima koji žive u šumama oko Tuzle.

Slikar Milan Tucović osvrnuo se na Kusovčeve reči o uticaju Lubarde na slikarstvo Dada Đurića, dodavši da je „taj kolorit Lubardin, spasao Dada i izveo ga u svet, jer je shvatio tu boju, plavet, koja isijava iz tih krajeva Crne Gore“.

– To su slike duše i unutrašnjih stanja. Ljuba je vrlo specifičan. Mi, koji smo s ovih prostora, voleli smo te prve njegove slike, pomalo mračne. Kada je otišao u Pariz,kao asketa i užasno tvrdoglav čovek, prepustio se snažnom uticaju impresionizma. Pustio je da svetlost uđe u njegove slike, mada na ponekima od njih vrebaju i demoni. Ta svetlost prisutna je i kod Dada i kod Ljube – zaključio je Tucović na kraju tribine u koju su se i brojni posetioci uključili svojim zapažanjima i pitanjima o dvojici velikih slikara.

Na kraju gotovo dvočasovnog svojevrsnog omaža dvojici umetnika, učesnici tribine i publika saglasili su se da je umetničko delo Dada Đurića i Ljube Popovića toliko veliko i nedokučivo da će ga odgonenati i naredne generacije poklonika slikarstva.

DVA EKSKLUZIVNA PLATNA


PODSETIMO, na izložbi u Kulturnom centru Novog Sada, koja je izazvala veliko interesovanje novosadske publike, dva velika umetnika nila su zastupljena sa po jednim platnom.Miodrag Dado Đurić (1933 – 2010) predstavljen je izuzetnim delom iz 1976. godine „Diptih Monžavula“ (Diptyque de Montjavolt) velikog formata 150×500 cm, koje je bilo u višedecenijskom vlasništvu prestižnog muzeja Solomon Gugenhajm iz Njujorka.Ljuba Popović (1934 – 2016) predstavljen je veoma značajnim delom iz 1975. godine „Lepotica dana“ (La belle de jour) formata 210×300 cm, doskorašnjim vlasništvom pariske Galerije Tese Herold.