Komentar: Sterija

ODLUKOM da sve učesnike, pa i samu publiku, "počaste" Sterijinom nagradom - odnosno da ova prestižna priznanja zapravo ne dodele nikom, ugledni članovi žirija 62. Sterijinog pozorja pokušali su, kažu, da pošalju poruku. O vremenu nenaklonjenom umetnosti, o niskim kriterijumima, o (ne)dostojnosti imena i renomea Pozorja, Sterije, vojvođanskog teatra...

Svakako nezahvalan, zadatak žirija je da odabere ono najbolje, najvrednije pažnje, ono što će (ili bi trebalo) da traje, što kvalitetom odskače od ostalog - ponuđenog. Tom najboljem valjalo je dodeliti nagrade.

Nedodeljivanjem priznanja na festivalu kome teži svaki pozorišni umetnik u našoj zemlji, bez sumnje jeste poslata poruka, ali kakva, i kome? A obrazloženjem su svi ti umetnici poniženi, njihova dela ocenjena kao osrednja, a rad obezvređen. "Dodeljivanjem" nagrade publici, koja je, eto, bez roptanja izdržala toliku "osrednjost" prateći posrnuće našeg teatra - to poniženje preraslo je bezmalo u "teroristički akt protiv pozorišta", kako ga je nazvao (jedini) laureat tek završenog festivala.

Članovi žirija su pritom jednoglasno, kako tvrde, odlučili da ništa iz prošlogodišnje produkcije nije dostojno nagrada sa imenom Sterije - a potom jednoglasno zaćutali. Ostavljajući sve zainteresovane da se pitaju šta je presudilo, i ima li smisla sve što su radili i što rade.

Žiri će se, nadajmo se, makar sad i makar samo pred sobom, zapitati da li je njihova uloga da obesmišljavaju ili procenjuju i nagrađuju. A svi ostali, umetnici proglašeni "nedostojnima" i "osrednjima", odgovor na svoje pitanje znaju: ima smisla, jer pozorište je postojalo i mnogo pre i postojaće i mnogo posle 62. Sterijinog pozorja.