Rosa Montero: Stvarnost se sastoji i od snova i od ludila

U srednji vek i Francusku, na poprište krstaških pohoda, viteških borbi i surove odmazde crkve, Rosa Montero smestila je radnju romana "Priča o providnom kralju", koji je kod nas objavila kuća "Štrik", u prevodu Danijele Pejčić. Upečatljivo delo prožeto fantastikom, jedne od najznačajnijih savremenih španskih književnica, dobilo je 2005. godine prestižnu nacionalnu nagradu "Ke ler".

Rosa Montero rođena je 1951, u Madridu. Ćerka toreadora i domaćice, studirala je filozofiju, književnost i psihologiju, a diplomirala novinarstvo. Pisala je za mnogobrojne štampane medije, a od 1977. radi isključivo za "El Pais". Njen književni opus obuhvata tridesetak dela, višestruko je nagrađivana i za novinarski i za književni rad, a kritika je opisuje kao svestranu spisateljicu, sposobnu da gane i nasmeje svojom sjajnom, brižljivo negovanom i majstorski napisanom prozom.

- Svi smo mi pisci strastveni čitaoci, i što se mene tiče, ja pišem za čitaoca kojeg nosim u sebi. To znači da se trudim da pišem takav roman koji bi mi se dopao da ga čitam - kaže, za "Novosti", Rosa Montero.

Priča počinje tako što njenoj junakinji Leoli prisilno odvedu u rat oca, brata i dragog. Prerušena u viteza, ona kreće u potragu za njima, i na tom opasnom putu sreće inteligentnu ženu, vešticu Ninev, koja joj postaje saputnica.

* "Priča o providnom kralju" je kompleksan roman, kako na polju forme, tako i sadržaja. Veoma je teško predstaviti ga u jednoj rečenici. Možda biste vi pokušali?

- Hahaha, u jednoj rečenici? To je zaista teško. Da pokušamo: to je priča o avanturi zvanoj život... I da dodam još nekoliko rečenica: postoje romani koji si mikroskopski, koji se usredsređuju na mali fragment stvarnosti i trude se da dopru do srži. A postoje drugi romani koji su poput velikih fresaka, složene građe, koji teže da prikažu svet, nešto poput književnih mandala. Kao i većina drugih pisaca, i ja imam knjige koje pripadaju i jednoj i drugoj grupi. "Priča o providnom kralju" jedan je od tih romana mandala, i od svih mojih romana, on ima najširi pogled i najširi zamah. Tu opisujem jedan ljudski život od početka do kraja, to jest, pričam o životu, o tome kakav je on, a istovremeno mi je namera bila da u 25 godina obuhvatim sve ono što se dogodilo u 150 ključnih godina u istoriji Evrope.

* Koliko su vaše junakinje Leola i Ninev slične slavnim književnim prethodnicima Don Kihotu i Sanču Pansi?

- Istina je da su mnogi upoređivali Leolu i Ninev sa Don Kihotom i Sančom Pansom, pritom ja te paralele nikad nisam bila svesna. Mislim da Leola nije kao Don Kihot, pre bih rekla da je suprotna njemu. Ona je daleko više praktična, sa sve četiri noge na zemlji, ona je seljanka kao Sančo. Pre bi se reklo da je Ninev sa svojim fantazijama sličnija Don Kihotu... Ali ne sasvim, jer je učena i mudra, i ona je Leolina učiteljica.

* Da li je moguće povući paralelu između izazova s kojima su se suočavale žene u srednjem veku i ovih s kojima se susreću žene danas?

- Naravno da je moguće, pogotovu kada je reč o epohi u kojoj je smeštena radnja romana, koja je, zapravo, početak modernog doba. Naime, moja teorija je da ono što danas nazivamo renesansom jesu samo ostaci brodoloma tog preporoda iz srednjeg veka, koji je poražen i koji je završio na lomači. Ali paralela se može povući i za muškarce, ne samo za žene. Nisam želela da pišem roman o ženama niti roman o 12. veku, već roman o ljudskom rodu i o našoj današnjoj i univerzalnoj stvarnosti.

* Živimo li i dalje u sasvim muškom svetu?

- Svet je i dalje seksistički, u to nema sumnje, mada smo mi u zapadnom svetu dosta napredovali. Ali podvlačim, opet, da moj roman nije o ženama, već o ljudskom rodu. Leola se prerušava u ratnika da bi se zaštitila u nasilnom svetu. Prvu trećinu knjige ona je preobučena u muškarca, drugu trećinu čas ide kao muškarac čas kao žena, a na kraju je sve vreme ono što jeste - žena. Na prvi pogled, jasno, učiniće se da je poruka ta da mi žene još moramo da se pretvaramo u muškarce da bismo uspele u seksističkom svetu. Međutim, ono što se zaista prikazuje kroz ovo Leolino putešestvije jeste najveća spoznaja do koje svi mi moramo da dođemo kroz život, kako žene, tako i muškarci, a ta spoznaja je sledeća: pronaći svoje mesto u svetu i prihvatiti sebe onakvog kakav jesi. Svi smo mi maskirani.

* U kojoj meri su elementi fantastike važni za vašu prozu?

- Prema mom mišljenju, fantastični elementi su sastavni deo stvarnosti. Opšteprihvaćen pojam stvarnosti, po kome se svet svodi samo na opipljivo i merljivo, smatram ograničavajućim i sputavajućim. Stvarnost se sastoji i od snova i od ludila. Nacizam je bio ludilo i promenio je stvarnost 20. veka.

* Kakav je položaj kvalitetne književnosti u Španiji, da li je dovoljno prisutna i vidljiva u medijima? Šta se najviše čita u vašoj zemlji?

- Čita se sve, i "Pedeset nijansi siva", nažalost. Kao i svuda, književno vredna proza ima manje čitalaca, ali se prodaje i ona. Što se tiče sredstava komunikacije, usled krize u toj oblasti, sve se manje mesta ustupa kulturi.

* Kakva je sudbina kulture u 21. veku?

- Portugalski pisac Ferando Pesoa govorio je: "Činjenica da postoje umetnost i književnost jasan je dokaz da život nije dovoljan." I nije, naravno da nije. Uvek će nam biti potrebni muzika, slikarstvo, romani, lepota...

* Poznajete li srpsku književnost, da li ste čitali neke naše autore?

- Istina, vrlo malo. Čitala sam Ivu Andrića, naravno, Danila Kiša, Gorana Petrovića...

* Planirate li dolazak u Srbiju?

- Drage volje bih došla.

PISANjE JE SLOBODA

* Mogu li pisci u Španiji da žive od svog rada?

- Naravno da ne mogu, a osim toga, ne bi trebalo ni da teže tome. Roman treba da bude proizvod čiste slobode, i naravno da ne možeš biti slobodan ako treba da kupuješ hranu od prodaje svojih dela. Na primer, umesto da provedeš tri godine pišući knjigu, koliko ja obično pišem jednu knjigu, naškrabaćeš nešto na brzinu i polovično za godinu dana, jer ti je potreban novac. Treba zarađivati za život drugim zanimanjima. Ja sam novinarka.