Kad publika nije aplaudirala

U IZDANjU Muzeja pozorišne umetnosti Srbije pojavio se treći tom knjige Borivoja S. Stojkovića “Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba”.

Autor se bavio dramom i operom, obuhvatajući raznovrsnu pozorišnu istorijsku tematiku i mnoge značajne trenutke u razvitku srpskog teatra - od njegovih početaka do kraja takozvanog modernog doba, odnosno završetka Drugog svetskog rata. Prvo izdanje Stojkovićeve “Istorije” štampano je 1980. godine u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, na više od hiljadu stranica i bez ilustracija. Drugo dopunjeno, zbog obima građe, štampa se u četiri toma.

Tako se pred čitaocima nedavno našao treći tom Stojkovićevog dela koji finalizuje svedočenja o pozorišnom stvaralaštvu “prvog modernog doba”, tokom poslednje četvrtine 19. stoleća i to van prestonice: u Crnoj Gori, Makedoniji, u Mostaru i Sarajevu. Kako se ističe, reč je o dragocenom poglavlju posvećenom radu putujućih pozorišnih trupa koja su u Srbiji delovala pre početka Prvog svetskog rata. Sledi pregled rada teatara pod okupacijom u vojnim i zarobljeničkim logorima, dok u nastavku autor sabira teatrografsku građu o dve etape drugog modernog doba srpskog pozorišta (1918-1933, 1933-1941), gde najviše pažnje posvećuje beogradskom Narodnom pozorištu.

Uoči velikog jubileja nacionalnog teatra (vek i po postojanja), zanimljivo je podsećanje kako se o repertoaru kuće odlučivalo u prošlosti. Tako se, između ostalog, navodi da je 1933. godine u Narodnom pozorištu održano savetovanje s dramskim piscima, a na temu šta treba učiniti za unapređenje nacionalne drame. Uz uočenu težnju za kompromisom s publikom (i obrazloženje da je treba po svaku cenu vratiti u pozorište), kao uspele ocenjene su četiri predstave. Pre svih navodi se Cankarov “Kralj Betajnove” u tri čina - s oštrom društvenom satirom i nekoliko odlučno iskazanih demokratskih pogleda. Potom “Sreća AD.” (dinamični spektakl u četrnaest slika s prologom) Vladimira Velimira Jankovića. Zbog duhovite režije, kao uspelo ostvarenje, izdvojila se i komedija Momčila Miloševića “Sunce, more i žene”. I konačno, “Sentimentalno putovanje”, tragikomedija Živojina Vukadinovića. Ipak, svi ovi naslovi nisu doživeli mnogo izvođenja (Cankar samo tri puta) jer su favorizovane predstave koje su privlačile publiku. I za strani repertoar se primećuje da je bio lišen viših umetničkih ambicija, što se tumačilo kao izraz težnje da se zabavno-scenskim efektima pridobiju gledaoci.

Melanija Bugarinović, igumanija u operi "Tais", Plakat za dramu "Nemanja" iz 1930.

Najoštriju kritiku, nazvanu velikim skandalom u istoriji srpskog teatra, izazvala je predstava “Zojkin stan” Bulgakova. Navodi se da je glumačka igra “u tendencionalnoj režiji Rakitina još više pojačala nepovoljan utisak”, zbog kojeg je publika glasno negodovala:

- Ona je osetila skrnavljenje svoje najveće pozornice, protestovala zviždeći i ne dajući aplauza. Osetila je da se tu vređa dostojanstvo Narodnog pozorišta i prilično bučno reagovala - navodi se u novinskom članku beogradske “Pravde”.

Dolazak Raše Plaovića na čelo Drame ocenjen je kao pravi kadrovski potez: njegov repertoar sadržavao je sve najbolje što je trenutno mogla pružiti nacionalna drama. Jer, “skoro svi komadi donosili su poneku novinu u scenskoj tehnici i pomalo osveženja u tematskom pogledu, uz jače naglašen stav”.

Zanimljivo je da iako su na čelu kuće bila velika imena (uz Plaovića kao direktora Drame, Stevan Hristić je rukovodio Operom, a Nina Kirsanova bila šef Baleta), vođena je “žučna, pristrasna, čak i pamfletska kampanja” - što je rezultiralo promenama na kormilu Narodnog pozorišta. Hristiću se zameralo da nije ubrzao nacionalizovanje operskog ansambla u kome su protagonisti bili ruski pevači, a Plaoviću što ne zna nijedan strani jezik. S direktorima sektora smenjen je i upravnik Dragoslav Ilić, a na njegovo mesto došao je dr Branislav Vojinović, dotadašnji upravnik NP u Skoplju.

Ipak, najteža etapa u radu kuće bila je neposredno pred Drugi svetski rat. U sezeni 1940/1941. gotovo da nije bilo komada sa aktuelnijom tematikom i smelijom društvenom satirom. Među najuspelijim se smatra tragikomedija Raše Plaovića i Milana Đokovića “Kad je sreda - petak je”, ubrzo zabranjena jer se obrušila oštrom satirom na licemerstvo, moralnu izopačenost i svestranu bezobzirnost predstavnika višeg društva...

VELIKI IZBOR ILUSTRACIJA

DRUGO dopunjeno izdanje trećeg toma “Istorije srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba” opremljeno je i bogatim izborom ilustracija, koji je napravila Mirjana Odavić, muzejski savetnik. Četvrti tom Istorije srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera) iz pera Borivoja S. Stojkovića je uveliko u pripremi i očekuje se da izađe iz štampe krajem 2017. godine.