KAKVA je veza između nobelovke Doris Lesing i Artura Klarka, ili dobitnice “Bukera” Margaret Etvud i Filipa K. Dika? Pitanje nije teško, ali je odgovor za mnoge iznenađujući: pisali su naučnu fantastiku.

Većim delom 20. veka naučna, epska i mračna fantastika ili horor, tretirani su kao paraliterarni proizvodi za “široku potrošnju”. Tek u skorije vreme ovoj grani književnosti priznat je umetnički kredibilitet, mada kod nas još nema njenog adekvatnog akademskog razumevanja i podrške šire kulturne javnosti.

Želeći da popuni prazninu u poznavanju sveukupnog bogatstva literature, Ilija Bakić je sačinio kritički leksikon relevantnih žanrovskih pisaca sveta, pod naslovom “101 lice fantastike”, koji je objavila “Agora”. Rame uz rame sa imenima koja se na prvu loptu vezuju za SF svet, kao što su Isak Asimov, Rej Bredberi, Oldos Haksli, Džordž Orvel, H. Dž. Vels, Stanislav Lem, braća Strugacki ili Džordž R. R. Martin, ova jedinstvena knjiga stavlja i autore sa drugačijim afinitetima.

Sukob “ozbiljne” i žanrovske literature odvijao se kroz recepciju opusa pojedinih autora koji su pisali dela iz oba “zabrana” i bili prezreni od akademskih kritičara. Ovakav stav iskusio je Kurt Vonegat u vreme dok je bio mlad pisac. Nakon što je stekao ugled jednog od najboljih američkih autora druge polovine 20. veka “oprošteno” mu je što ume da uplete i elemente fantastike u romane.

Tako čitamo i da u bogatom opusu Doris Lesing dobar deo pripada delima koja imaju sve odlike žanra naučne fantastike. Ovo se, po Bakićevim rečima, može smatrati hrabrim potezom s obzirom na to da se većina autora glavnog književnog toka nerado otiskuje u okrilje literarnih žanrova, koji kritičari smatraju manje vrednim.

OPKLADA ZA ISTORIJU Anegdota kaže da su braća Arkadij i Boris Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Njihova proza uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući raskošnom talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj matrici. Po njihovom romanu “Piknik kraj puta” Andrej Tarkovski snimio je remek-delo “Stalker”. Veliki ruski režiser je i po naučnofantastičnom romanu Poljaka Stanislava Lema “Solaris” snimio istoimeni film.

U romanu “Grad sa četvoro vrata”, završnom, petom tomu serije pod zajedničkim imenom “Deca nasilja”, britanska nobelovka u miljeu Hladnog rata, opisuje jačanje socijalnih nemira i izbijanje trećeg svetskog rata koji će 1978. radijacijom i biološkim oružjem pobiti većinu stanovništva Engleske. Drugu seriju knjiga - “Kanopus u Argosu”, autorka je definisala kao svemirsku fantastiku u kojoj daje istoriju planete Šikasta (alegorijske Zemlje), pod uticajem tri moćna svemirska carstva, Kanopus, Sirijusa i Putiora.

Uvažena kanadska književnica Margaret Etvud, takođe se usudila da u nekoliko priča i romana iskorači iz svojih uobičajenih tema, koje su kritičari hvalili i nagrađivali, a publika rado čitala. Etvudova je u okvir naučne fantastike ušla sa podžanrom antiutopije: u romanu “Služavkina priča” bavi se sudbinom surogat majke u budućim, konzervativnim i religijski fanatizovanim Američkim Državama; u romanu “Antilopa i Kosac” radnju smešta u visoko tehnologizovani, prenaseljeni, zagađeni svet bliske budućnosti u kome velike kompanije manipulišu naukom ne bi li stekle što veći profit i kontrolisale svet, a njena “Godina poplave” opisuje moguće puteve opstanka civilizacije posle velikog potopa... Po “Služavkinoj priči” Folker Šlendorf snimio je istoimeni film.

Među autore koji nisu žanrovski pisci, ali koji su u nekim svojim delima bili u ovim vodama, svakako spada i Mark Tven, širokoj publici poznat po duhovitim pričama i romanima za malu i veliku decu. Njegov roman “Jenki iz Konektikata na dvoru kralja Artura”, u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme, jednom od stalnih tema naučne fantastike. Tvenova lako i vrcavo pisana i popularna dela, po Bakićevim rečima, otvarala su neke od tema koje će biti temelj razvoja SF književnosti. Ovaj pisac je u pričama odlazio u duboku prošlost (“Dnevnici Adama i Eve”) ili u budućnost Zemlje (“Poseta nebu kapetana Stromfilda”, “Neobična republika Gondaur”), opisivao, za ono vreme, superiornu tehnologiju telekomunikacija (“Iz ‘Londonskog tajmsa’”, “Ljubavi Fica Klarensa i Rouane Etelton”).

Značajno mesto u istoriji žanra zauzeo je i Džek London, autor avanturističkih romana, majstor opisa divlje, netaknute prirode, surovih ljudi i opasnih poduhvata, pustolov koji je bio na licu mesta događaja o kojima piše. Saznajemo da teoretičari razlikuju tri naučnofantastične teme kojima se bavio: praistoriju, propast civilizacije i antiutopije. Njegov roman “Skerletna kuga” bavi se globalnom katastrofom izazvanom zarazom koju preživljava tek šačica ljudi. U “Gvozdenoj peti” London opisuje neuspeli pokušaj radnika da se izbore za svoja prava u nemilosrdnom kapitalističkom sistemu budućnosti.

Ovi kratki ogledi o delima stotinu pisaca, razvejaće i uvreženo mišljenje, posebno kod mlađih generacija, da je vrhunski SF isključivo američki proizvod i pokazaće koliko su za razvoj i domete žanra zaslužni i drugi narodi.

- Nedovoljno obavešteni ljubitelji svih kategorija naučne fantastike (književna, filmska, stripovska) uglavnom svoj omiljeni žanr vezuju za dela autora anglosaksonskog govornog područja, što je svakako posledica agresivne reklame koja ima za cilj da proda novi proizvod. Međutim, naučna fantastika “uspeva” i u drugim zemljama (Francuska, Poljska, Rusija, skandinavske zemlje, Japan) i to dugo i vrlo uspešno - piše Bakić.

U tekstu o malo poznatom, ali značajnom Jozefu Nesvadbi, ističe se da naučna fantastika u Češkoj ima dugu tradiciju, i da se pored Karela Čapeka, začetnika ovog žanra, nalazi čitava plejada važnih pisaca. Posebno mesto u istoriji ima i Šveđanin Sem Lundval, a među piscima čije je delo nezaobilazno je Rus Aleksej Nikolajevič Tolstoj, čija su dela važne stepenice u pokretanju i razvoju bitnih žanrovskih tema. Njegov prvi roman “Aelita”, iz 1923, pripoveda o ljubavi Losa, naučnika sa Zemlje, i Aelite, marsovske princeze, koja se odvija u vreme velike revolucije na Crvenoj planeti.


POČETAK SA FRANKENŠTAJNOM

Uprkos svom prevashodno romantičarskom pogledu na literaturu, Meri Šeli je jedan od autora koji su postavili temelje na kojima je izgrađena moderna naučna fantastika. Njen roman “Frankenštajn ili moderni Prometej” iz 1818, smatra se prvim pravim naučnofantastičnim romanom. Frankenštajn, tačnije njegova kreacija koja je izjednačena s njegovim prezimenom, postala je jedna od ikona popularne kulture 20. veka. Naučna dostignuća na polju genetike aktuelizovala su probleme promišljanja etičkih principa njihovog praktičnog korišćenja - piše Bakić.