Švejk, ipak, kriv za sve

B. ĐORĐEVIĆ

13. 10. 2015. u 13:10

Književnik Mirko Demić, za "Novosti", o knjizi "Ataka na Itaku" i sudbini Srba u Hrvatskoj. U burlesknim pripovetkama iščašen pristup ratu, stvaranju država, porazu

Швејк, ипак, крив за све

PROBAO sam da na literarno adekvatan način ispričam priču o stradanju Srba u Hrvatskoj, jednu apsolutno gubitničku priču. Imao sam tu nezgodu da budem među retkima koji pokušavaju da govore o porazu i nacionalnoj katastrofi. Istovremeno tražim uzroke i nagoveštavam moguće odgovore na pitanja zbog čega je sve tako izgledalo, zašto su pogubni rezultati i kakvo je finale tog rata bilo - kaže, za "Novosti", Mirko Demić, povodom zbirke pripovedaka "Ataka na Itaku", u izdanju "Agore", koja na poseban način otvara pitanje ratova koji su na jugoslovenskim prostorima vođeni devedesetih.

Reč je o četvrtoj knjizi u Demićevom zamišljenom petoknjižju o sudbini Srba iz Hrvatske, od kojih su do sad štampane tri ("Molski akordi", "Trezvenjaci na pijanoj lađi" i "Po(v)ratnički rekvijem"). Peta knjiga je, po autorovim rečima, pri kraju i trebalo bi da bude objavljena sledeće godine:

- Nisam imenovao Krajinu, ni Srbe ni Hrvate, ni Srbiju ni Hrvatsku, nego iz "iskošene" atmosfere o svemu govorim univerzalnim jezikom, razumljivijim za one koji nisu upućeni u naše zađevice. Ova knjiga ima burleskni, parodičan ton, nagoveštavajući odgovore na to zašto smo prošli tako kako smo prošli. O neozbiljnosti i o neozbiljnim nacionalnim projektima jedino se može govoriti parodično, gotovo na nivou humoreske. Ovo je iščašen pristup ratu, stvaranju država i ratnom porazu.

Knjigu "Ataka na Itaku" sačinjavaju pet dužih pripovedaka ("Ataka na Itaku", "(B)rat naš nasušni", "Presretnute depeše Ambrozija Hapsanž-Birsa", "Švejk na odsustvu", "Susjedstansko-komšilijski gambit") uokvirenih prološkom i epiloškom pričom. Naslovna pripovetka opisuje "junaštva" legendarnog mitskog junaka Odiseja, iz usta dva sporedna junaka iz epa - svirača Femija i psa Argusa. NJihova priča se razlikuje od one zvanične, nalikujući na istoriju autodestrukcije, što svaki rat u svojoj suštini i jeste.

- Prva priča nagoveštava ili sluti izvesne suicidne momente, a to sam pokušao da ispričam pomalo karikirajući deo "Odiseje". Tu Odisej nije najmudriji i jedan od najveštijih grčkih junaka, već dezerter koji je jedino junaštvo pokazao ubijajući komšije i sugrađane. U drugoj priči date su anegdotske epizode sa prve linije fronta, iz pozadine, kafana, za vreme pucnjave, primirja... Centralna pripovetka je pokušaj da jednog velikog američkog pisca Embrouza Birsa oživim u liku špijuna koji u depešama iznosi predrasude i utiske o nama, gleda nas sa čuđenjem i ironijom - kaže Demić.

Iako tematizuju poslednje ratove u našem okruženju, Demićeve pripovetke govore suvereno i o bivšim i budućim ratovima, bilo gde da se vode. U podnaslovu su označene Špenglerovom sintagmom, kao - komedije burleskne besmislenosti, nagoveštavajući neobične zgode i neočekivane obrte, one u stvari nagoveštavaju štošta od onoga što se odvija iznad i ispod onoga što je ratna pojavnost.

Istovremeno, u ovoj knjizi srešćemo istorijske ličnosti, antiratne pisce, poput Hašeka, ali i njegovog junaka Švejka.

Poznatog Hašekovog junaka, koji je bio naivan, bleskast, u ovom ratu vidim kao glavnog kreatora i podstrekača. Kada neozbiljan čovek to radi - neozbiljni su i rezultati. Dva su odgovora o stvarnosti o kojoj govorim: ogorčenost i komičnost situacija, koje su porodile neoizbiljni projekti, kreatori i učesnici.

BEZ KNJIŽEVNOG ODGOVORA

IMALI smo razne pokušaje da se prethodni rat na književni način obradi, ali je malo urađeno, i zato se nisam žurio da i sam dam svedočenje, progovorim iz sopstvenog vremena. Nikad nije kasno. Ovo je približna mera, sa distancom, ironijskim odmakom i zrelošću da se progovori stišanije i komičnije. Način na koji Hrvati tretiraju ovu temu prilično je intimiziran i pristupaju joj površno. Ali ni oni ni mi nismo dali adekvatan književni odgovor. Hrvate, inače, ne interesuje naša književnost, ma koliko se odnosila i na njih. Mi smo daleko znatiželjniji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Mo

14.10.2015. 13:07

Pa gde li se samo izgubila rec "samoubistvo"? Valjda modernije reci "suicid". Zalosno. Engleski mi je govorni jezik ali se zgrozim kako usvajamo "englestinu" na ustrb srpskog jezika.

ЕПИЛОГ

14.10.2015. 22:02

Чини се да данас једино директори издавачких кућа и библиотека, те уредници Летописа (и др. часописа) могу бити писци. (остали су НИКО И НИШТА) И професори, о, да пријатељи професори! Једино њих (в. ове из 1. реченице) хвалиће вајни универзитетски професори, иначе поклоници Црњанског, Пекића и Селимовића. Тешите се, о професоре, на стид Вас не могу позвати. Нека Вам скутољубаца, нека. Non finito!