Preminula glumica Đurđija Cvetić

U BEOGRADU je u petak, posle duge i teške bolesti, preminula Đurđija Cvetić. Nežni cvet naše scene, odmerena i suptilna, tokom duge i plodne karijere ostavila je mnogo pozorišnih, televizijskih i filmskih uloga za pamćenje. Bila je "i jurodiva Koštana, i nedužna Dezdemona, krhka Laura Lembah, za novi vek nespremna Ranjevska". Široka publika pamtiće njenu Seku u TV seriji "Grlom u jagode", ali i uloge u "Sivom domu", "Zaboravljenima", "Ulici lipa", filmovima "Oktobarfest" i "Početni udarac"...

Rođena je 10. jula 1942. godine u Pinosavi. Posle završene gimnazije, diplomirala je na FDU u klasi Milenka Maričića, u kojoj su bili i Lane Gutović, Vesna Lukač, Ivan Bekjarev, Milo Miranović, Sonja Jauković, Dobrila Ilić, Josif Tatić i Mida Stevanović. Bojan Stupica odmah je prepoznao njen dar i doveo je u Jugoslovensko dramsko, čiji je član postala 1969. godine kao jedna iz grupe mladih glumaca, čuvene po nazivu "Bojanove bebe". Posle uloge Pem u "Spasenima" Edvarda Bonda (u to vreme jednom od najznačajnijih pozorišnih komada svetskog repertoara), pred Đurđijom Cvetić otvorio se veliki klasični repertoar. U njemu je mesta bilo i za Šekspirovu Reganu u "Kralju Liru" i Oliviju u "Bogojavljenskoj noći", a njena modernost u tumačenju klasike došla je do izražaja i u predstavama "Putujuće pozorište Šopalović", Brehtovom "Baalu", kao i "Buđenju proleća".

- Tragajući za likovima, čovek uvek traga za sobom. U običnom životu ljudi za to nemaju često priliku. Nama glumcima je to posao i hobi. Svaki novi lik istražujem kroz svoje biće, jer sviram na sebi. I violina sam, i gudalo, i violinista. Nije uvek lako uroniti u sebe. Svi u sebi imamo različite osobine, čak i ličnosti. Nekada se desi ekstremna situacija i čoveka vidimo u potpuno drugačijem svetlu nego što smo ga poznavali. Boljem ili lošijem, nije važno. A taj čovek je i to, ali nije imao priliku da pokaže. Glumci namerno tragaju za tim tajnim kutovima, što nije uvek lako - objasnila je u jednom našem intervjuu.

Tokom bogate karijere, osvojila je mnogobrojna priznanja. Jedno od onih na koje je bila najponosnija, bila je i nagrada "Žanka Stokić", koju dodeljuju Narodno pozorište i naš list. "Večernje novosti" su je svojevremeno ovenčale i priznanjem za najboljeg mladog glumca na Sterijinom pozorju. U zbirci priznanja su i Zlatni lovorov venac na MESS-u, nagrade "Miloš Žutić, "Milivoje Živanović", "Ardalion", Zlatna kolajna Festivala monodrame u Zemunu.

- I u profesionalnom i u privatnom životu bilo je bleskova i poniranja. Sve su to "prolasci kometa". Bez oslonca ne bih mogla da postojim. Uostalom, šta je čovek sam? Lomove moramo imati i u ljubavi, i u prijateljstvu, i u radu. Pogotovo u ovom mom poslu. Pisac se zavuče u svoju sobu, slikar u atelje, a glumac ne može u samoći da stvara.

Među predstavama na sceni JDP, poslednjih godina igrala je s velikim uspehom u "Višnjiku", "Pravilima ponašanja u modernom društvu", a posebno je bila zapažena njena (muška) uloga Skupa u istoimenoj predstavi Jagoša Markovića. To malo teatarsko čudo donelo joj je nekoliko priznanja na domaćim i regionalnim festivalima. U novije vreme gostovala je u mnogim beogradskim pozorištima (najčešće na sceni BDP), ali i u Crnogorskom narodnom pozorištu, Narodnom pozorištu Sombor i NP Banjaluka.

- Verovatno bih, da imam još jednu šansu, istom stazom krenula. Možda usput ne bih pravila iste greške, ali bi put sigurno bio isti - govorila je Đurđa Cvetić.


TRENUCI TRAGANjA

POSLEDNjIH godina, boreći se hrabro sa bolešću, sve češće je vreme provodila u prirodi u blizini Beograda. Tu je pronalazila mir, zadovoljstvo, sećanja na detinjstvo:

- Strahovi su najtamniji i najintimniji deo ljudskog bića. I oni svesni, i oni nesvesni. Sa nama su stalno, samo je pitanje kako ih savladavamo i s njima živimo. Svaki čovek je onoliko jak koliko uspeva da se sa strahom nosi... Ne mogu da kažem da sam srećna, sreća nije stalno stanje. Ali, mogu reći da sam u životu imala sreće. U traganju i trenucima. Danas me ispunjava radošću veza sa prirodom. Cvet koji sam posadila, a on procvetao. Vreme koje provodim sa onima koje volim. I, naravno, moj posao...

IZGUBILI smo veliku glumicu, izvanrednog prijatelja, dugogodišnju saradnicu. Naše pozorište je u njoj imalo vušestruko obdarenu umetnicu koja je imala veliki muzički talenat. Njeno iskustvo ogledalo se u najsloženijim glumačkim zadacima - uvek nova, uvek neponovljiva, saradnik kakvog treba tražiti i pamtiti. Bila je udžbenički primer odanosti pozorištu, projektu koji radi, kolegama, novim idejama, najsmelijim rešenjima...

MIODRAG RADOVANOVIĆ: SJAJNA

ĐURĐIJA je bila sjajna, radili smo u više predstava. Bila je i drugar i kolega i glumica i čovek za diku.

SVETLANA BOJKOVIĆ: HRABRA

IZGUBILI smo jednu divnu glumicu i divnog čoveka. Hrabro se borila sa svojom bolešću dugi niz godina i navikla nas da se uvek izvuče i nanovo stane na scenu puna energije. Svi smo joj se divili.

"Zečja jama"

DEJAN MIJAČ: DOSLEDNA

DUGO je i nepravedno bolovala. I kada je zbog bolesti morala da malo manje učestvuje u predstavama, i dalje je bila u pozorištu. Koliko god je imala snage učestvovala je u žirijima, na manifestacijama, okupljanjima ... Bila je vrlo aktivna i konstruktivna, uprkos teškoj bolesti. Ona nije odlazila iz pozorišta, i tako ni sada nije otišla iz njega.

JAGOŠ MARKOVIĆ: DRAGOCENA

NI boljeg glumca, ni saradnika, ni prijatelja nije bilo od nje. Imala je veliki rafinman, dar, redak senzibilitet. A sa kim je bila prijatelj, taj je bio zaista srećan i počastvovan. A kako se junački nosila sa svojom bolešću... U svemu dostojanstvena, bila je dragocenost našeg teatra. Lično sam pogođen, bili smo prijatelji.