Prof. dr Milivoje Pavlović: Voštanica za Dobricu Ćosića

02. 07. 2015. u 16:06

Проф. др Миливоје Павловић: Воштаница за Добрицу Ћосића

Prof. dr Milivoje Pavlović

Čovek umire jedino kad mora i kad neće!" Ovu višeznačnu misao Dobrica Ćosić stavio je u usta starcu Nikoli, jednom od izmaštanih junaka romana "Vreme smrti"

ČOVEK umire jedino kad mora i kad neće!"

Ovu višeznačnu misao Dobrica Ćosić stavio je u usta starcu Nikoli, jednom od izmaštanih junaka romana "Vreme smrti". Ima tome više od četiri decenije. U Ćosićevom romansijerskom vencu (16 obimnih tomova!), kao i u prigodnim tekstovima i javnim istupanjima, može se pratiti evolutivni luk poimanja smrti bar u dva njena vida - kao fizička smrt i kao smrt u sećanju potomstva. Ćosić je znao da i jednu i drugu smrt utvrđuju drugi, i da se one ne mogu lično doživeti; zbog toga ovaj pisac i javni delatnik, živeći intenzivno u stvaralaštvu i u epohi, nije imao strah od smrti. A ni smrt se njega nije uplašila.

U knjizi "Prijatelji" (2005), ispunjenoj pretežno nekrolozima bliskim prijateljima koji su, često, i korifeji nacionalne kulture, Dobrica Ćosić, i sam dobrano pritisnut bolestima i starošću, ispisuje rečenicu koja svedoči o potpunoj oslobođenosti straha od smrti:

"Smrt nije samo ljudska nesreća; u mnogim životima, smrt je spas!"

Kraj života Ćosić je proveo u uverenju da je svoje glavne poslove blagovremeno posvršavao, posebno u književnosti, i da sve ono što je uradio u drugim oblastima, pa i u politici, i ne zaslužuje da se naročito ističe. Poslednja rečenica testamenta ćerki Ani - koji je dugo menjao i dopisivao - biće od interesa za buduće istraživače Ćosićevog života i dela:

"U smrt odlazim sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla".

O njegovoj naravi govori i hipokoristik (Dobrica) koji je, odmilja, zadobio u detinjstvu, i potom nastavio da koristi i službeno, umesto krštenog imena Dobrosav.

Indikativan je i zahtev da se izbegne Aleja zaslužnih građana, već da se, bez govora i venaca, u tišini, položi pored supruge Božice, u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu (tako je i urađeno, 20. maja 2014).

U zrelim godinama, a naročito tokom poslednje decenije života, Dobrica Ćosić primio je na sebe obavezu da, povodom smrti ili komemoracije svojih prijatelja i kolega stvaralaca, izgovori ili skicira njihove portrete. Tako je nastala zbirka zaokruženih i prilično koherentnih esejističko--biografskih i psiholoških medaljona o kulturnim prvacima vremena u kome su "ideje gospodarile ljudskim životima", kao i o samom vremenu.

Ovi portreti pokazuju da je bilo lepo imati Ćosića za prijatelja u dobu za koje mnogi misle da nije bilo naklonjeno prisnijim ljudskim i intelektualnim vezama. "Svojim sećanjem pripaliću voštanicu prijateljima", govorio je Ćosić o zapisima koji su pretežno ispisani rečima ljubavi i govorom o dobru. Junaci ovih testamentarnih priloga su Andrić, Crnjanski, Selimović, Skender, Desanka, Mihiz, Ljuba Tadić, Antonije Isaković, Mihailo Marković, Dejan Medaković, Momo Kapor i drugi umetnici i naučnici, ali i neki vinogradari i seljaci iz zavičajne Velike Drenove.

O nekima od njih to su najbolje napisane stranice uopšte. Ćosićeva sećanja na savremenike ulaze u trajno skladište nacionalnog pamćenja; bez ovih zapisa neki od junaka bili bi stvarno mrtvi.

Ko sve danas pali voštanicu za Dobricu Ćosića, i šta bi na to rekao pisac koji zna kako se Srbi ponašaju prema mrtvim veličinama?

Godinu dana po Ćosićevoj smrti, najpre ohrabruje povećano interesovanje za njegovo delo. Pisac bi bio zadovoljan novim uglovima premeravanja tog razuđenog opusa, otkrivanjem ranije nepoznatih slojeva romana, originalnim tumačenjima sudbine srpskog naroda krajem HH i početkom XXI veka, razumevanjem istorije u novom ključu, čitanjem u novom kontekstu.

Da ima mesta novim čitanjima i tumačenjima posvedočuju i knjige o Ćosiću objavljene u toku poslednje godine dana: posle naše knjige u izdanju "Novosti" ("Ogledalo Dobrice Ćosića"), publikovana su inspirativna dela Slavoljuba Đukića, Dragoljuba Stojadinovića i Jelisavete Nikolić, kao i obimna studija Latinke Perović o intelektualnoj i političkoj eliti Srbije u kojoj je, između trinaest portreta, uvodni, i najduži (oko stotinu stranica), posvećen Dobrici Ćosiću.

Novinski tekstovi o Ćosiću znatno su površniji, a u nekim slučajevima sasvim problematični. Najdalje je, ipak, otišao Svetislav Basara, talentovani i plodni prozaista koji u svojim romanima stvarnost često pretvara u paradoksalne fikcije.

Ono što bi se u romanu prihvatilo kao fikcija, teško se u novinskoj kolumni može primiti kao dokumentarni isečak iz stvarnog života. Upravo to čini Basara u kolumni u "Danasu" od 25. juna, optužujući mrtvog Ćosića da je bio "velikosrbin o tuđem trošku" i da je "onoliko huškao na krvoproliće". Opetovano se mršteći nad "nebulozama moravskih čokalija i papričara, nadaleko poznatih po prevarantstvu", Basara besramno optužuje Ćosića da je učestvovao u kriminalnom potkradanju humanitarne pomoći koju su Srbi iz matice slali sunarodnicima preko Drine. Smatrajući, valjda, da postmoderna misao i umetnička praksa toliko relativizuje ulogu dokumenta da se u kolumnističkom erosu mogu konstruisati optužbe bez dokaza, Basara ispisuje i ovu rečenicu o Ćosiću:

"Nemam dokaza, ali podozrevam da je deo krvavih para završavao u poslovično nezasitom džepu oca nacije. Srbija jeste velika, ali mala vajda uvek razveseli čoveka..."

Kod Basare, kao što se vidi, nema dvosmislenog udvajanja, zamena i maskiranja likova kao u onoj Balzakovoj priči koja je poslužila kao osnova za konstruisanje temeljnih kodova modernog pripovedanja; Basara je otišao znatno dalje od Bartovog pojma o "smrti autora".

Da je živ, Dobrica Ćosić bi na ovo nepočinstvo samo odmahnuo rukom i odćutao; svakako bi radije birao da bude među onima koji trpe nego među onima koji - da se oslonimo na narodnu izreku - mrtvom vuku mere rep. Ćosić povodom Basarinih ispada svakako ne bi napisao:

"Nemam dokaza, ali podozrevam da je autor ove redove pisao pod uticajem maligana..."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Миле Мирков

02.07.2015. 19:09

Кад и не би било оне народне - "о мртвима све најбоље - један "талентовани и плодни" писац (према речима проф. Павловића), Светислав Басара, не би смео, из разлога учтивости и културе понашања, да тако произвољно ("немам доказе"!) пише о таквом писцу, какав је Добрица Ћосић. Присећам се и његових ранијих ниподаштавајућих написа о књижевном стваралашрву нашег Толстоја, а недавно и о стваралаштву нашег госта Мариа Варгаса Љосе. Ако је и од "постмодернисте" (псовачког вокабулара) - много је!

Мића

02.07.2015. 22:09

Сумње у квалитет амбасадора и књижевника С. Басаре, најбоље су се потврдиле и његовим изјавама, којима је исказао свој став о нашем великану књижевности Добрици Ћосићу. Пуна подршка професору Миливоју Павловићу.