DINAMIKA HAOSA PIŠE: BORISLAV ANĐELIĆ
“MONTEVIDEO, VIDIMO SE”, Dragan Bjelogrlić

VARVARI”, Ivan Ikić

BRANIO SAM MLADU BOSNU” Srđan Koljević

TOP JE BIO VREO” ,Slobodan Skerlić

NEPOSLUŠNI”, Mina Đukić

UPRKOS dinamici haosa na sveukupnoj filmskoj sceni, srpska kinematografija je u protekloj godini imala zavidan rezultat. Posle izvesnog produkcijskog zastoja u 2013, u protekloj godini se našlo čak 15 dugometražnih igranih i dokumentarnih filmova, što je rezultat za poštovanje. Ostvareno je i značajano približavanja gledaocima, uz relevantan balans između umetničkih pretenzija i komercijalnog interesa, ali ne nauštrb kvaliteta.

Ubedljivo, na vrhu te produkcije nalazi se film “Montevideo, vidimo se” Dragana Bjelogrlića. Mada je reč o nastavku projekta “Montevideo”, ovaj film na upečatljiv način, po atraktivnom scenariju Ranka Božića i Dimitrija Vojnova, u osmišljenoj režiji Bjelogrlića i uz efektna tumačenja mladih glumaca na čelu sa Milošem Bikovićem, prosto pleni pažnju od prvog do poslednjeg trenutka.

S punim razlogom ova “urugvajska saga” o našim fudbalerima ispunjena kvalitetnim humorom i pozitivnom energijom, koja nam je očigledno bila preko potrebna, imala je rekordnu gledanost, a svojim uspehom vratila publiku domaćim autorima.

Značajan doprinos srpskom filmu dali su prošle godine autori debitanti. Među njima posebnu pažnju zaslužio je film “Varvari” Ivana Ikića. Za razliku od fudbalskog ambijenta iz “Montevidea” iz sredine prošlog veka, Ikićevi “Varvari” se bave današnjim mladim navijačima iz urbane srpske provincije, koji na brutalan i bolan način tragaju za svojim mestom pod suncem u savremenoj Srbiji, opterećenoj kriminalom, korupcijom i devalvacijom svih vrednosti. Vodeći glumci su naturščici, Željko Marković i Nenad Petrović, koji nas uz podršku Jasne Đuričić, suočavaju sa tmurnom realnošću sredine u kojoj žive.

U godini koja je obeležila vek od početka Prvog svetskog rata, zahvaljujući Srđanu Koljeviću i njegovom filmu “Branio sam Mladu Bosnu” dobili smo respektabilan pogled u našu prošlost. Koljević se, doduše, samo posredno bavi ratom, okosnica je, po sopstvenom scenariju, drama u sudnici, u kojoj je glavni junak mladi austrijski advokat Rudolf Cistler, koji brani članove Mlade Bosne koji su učestvovali u atentatu na Ferdinanda. Sjajna glumačka ekipa sa Nikolom Rakočevićem na čelu izvrsno je realizovala rediteljsku i scenarističku ideju Koljevića.

Po provokativnom romanu “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića, povratnik u našu kinematografiju posle dužeg vremena, Slobodan Skerlić, snimio je uzbudljiv i dirljiv film. Zanimljiv je i debitantski film “Neposlušni” Mine Đukić u kom dvoje mladih na setan i melodramatičan način tragaju za svojim uspomenama iz detinjstva i zagubljenim tragovima ljubavi.

Na kraju, svojevrsno zaokružavnje prisutne komercijalne tendencije u našoj kinematografiji uz plasiranje “kritičkih” pogleda na savremeni svet, dali su filmovi “Spomenik Majklu Džeksonu” Darka Lungulova, “Atomski zdesna” Srđana Dragojevića i “Mali Budo” debitanta Danila Bećkovića.

UMETNOST BEZ PUBLIKE PIŠE: VASILIJE B. SUJIĆ
MILE GROZDANIĆ, Galerija “Haos”

RADISAV TRKULjA, Galerija RTS

JUGOSLAV VLAHOVIĆ, Muzej primenjene umetnosti

ŠEMSA GAVRANKAPETANOVIĆ, “Atrijum” Biblioteke grada

ALEKSANDAR CVETKOVIĆ, Galerija “Progres”

POEZIJA je neophodna - samo ne znam zbog čega” svojevremeno je izjavio Žan Kokto. Ona danas pokriva i sadašnje vreme kulture Srbije bolje nego u trenutku kada je izrečena. Zna se da je umetnost potrebna ali se ne zna zbog čega! Svako dalje objašnjenje mora krenuti od činjenice da smo danas u nekom čudnom obliku kapitalizma u kojem se prepliću tržište i humanistički zahvati zaostali iz vremena samoupravnog socijalizma.

Sve što bi kralj Mida dodirnuo rukom, pretvorio bi u zlato - kapitalizam je sve pretvorio u robu”. Ovu onespokojavajuću misao napisao je Ernst Fišer u knjizi “O potrebi umetnosti” objavljenoj 1959. godine. Na kraju se, ipak, u poslednjoj rečenici trgao i zapisao: “Umetnost neće umreti pre nego što umre čovečanstvo.” Usuđujem se da tvrdim da je to jasno bez obzira na uticaj novca i političara. Očigledno da se danas umetnost u Srbiji ne događa spontano već okolo struje klišei u koje se umetnik uklapa. Zato je nemoguće pojedinačno vrednovanje pošto unutar njega vlada zasićenost i samozadovoljnost. Princip je: sve za danas, ništa za juče ili sutra.

Ovom prilikom lista pet izložbi (Mile Grozdanić, Radisav Trkulja, Jugoslav Vlahović, Šemsa Gavrankapetanović, Aleksandar Cvetković) je moj izbor koji upućuje na traganje umetnika izvan klišea koje nameće tehnološka brzina reprodukcije. Oni nude svoj pogled na svet. Tragaju, otkrivaju, idu napred, vraćaju se da još jednom provere u stalnom strahu da su u svom delu nešto propustili, pogrešno postavili, nečim ga zagušili.

Kada se tokom devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka pojavila moderna umetnost mnogi su se, takođe, uplašili da će umetnosti nestati. Umetnost je preživela i oni koji su poverovali u reči Petra Odavića, povodom ozložbe Nadežde Petrović, “da gospođica ne nađe boljih uzora od bolesnih i trulih mozgova impresionista” teško su kasnije shvatili protok novih umetničkih ideja. Današnje tehnološki ubrzane umetničke struje poštuju samo ono što je vreme donelo - umetnost bez umetnosti. Doista to se ne može ni prihvatiti niti odbaciti. Za to će se postarati vreme a ne bespogovorni “autoriteti”, kao se to danas uobičajilo.

Oni nešto “proglašavaju za umetničko delo” a nešto ne. Jost Smirs je 2003. godine konstatovao da je “količina savremene umetnosti gotovo neograničena, a čitava ideja porocene umetničke vrednosti puna nesigurnosti.” Vreme čišćenja tek dolazi pošto ni elitistička umetnost ne može bez publike. To je pokazao ovogodišnji Oktobarski salon na kom je registrovano oko 3.000 posetilaca. Bez publike - taj čudni podatak sve govori - to su zakoni potrošačkog društva. U navedenom slučaju nula više ili manje - šta to ima veze. Tačan je samo broj ambicioznih i umreženih umetnika. A on je bezgraničan pošto se ne vodi računa o talentu!

IMA LI PILOTA U AVIONU? PIŠE: DRAGANA BOŠKOVIĆ
“UNOSNO MESTO”, Nikolaj Ostrovski, režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište

DOKTOR NUŠIĆ”, Branislav Nušić, režija Kokan Mladenović, Narodno pozorište Kruševac, Narodno pozorište Sombor

KAZIMIR I KAROLINA”, Eden fon Horvat, režija Snežana Trišić, Atelje 212

POSTMODERNI KABARE DOBROG VOJNIKA ŠVEJKA”, Aleksandar Lukač / po Jaroslavu Hašeku/, režija Aleksandar Lukač, Šabačko pozorište

SAN LETNjE NOĆI”, Viljem Šekspir, režija Đurđa Tešić, Pozorište “Boško Buha”, Večernja scena

NEDOVOLjNO kvalitetno vrednovana, predstava “Unosno mesto”, za divno čudo, nije donela Sterijinu nagradu Branislavu Lečiću, koji je u njoj prosto maestralan. O rasprodaji svega, o duhovnoj i moralnoj devalvaciji, Egon Savin je sačinio pozorišno delo koje treba da obeleži više nego samo jednu godinu. Tačno, precizno, emotivno, značajno za pozorište uopšte, Savin je, u svom poznatom maniru, postavio na scenu čitav jedan svet i danas, nažalost, prepoznatljiv.

U ovoj godini, kada se obeležavalo sto pedeset godina od rođenja Branislava Nušića, nagledali smo se ne samo proizvoljnosti na Nušićeve teme, nego i predstava koje sa Ben Akibom nemaju nikakve veze. Svetao primer predstave koja se ne drži slepo Nušićeve komedije “Dr”, ali ostaje, u ovom vremenu, na istom tragu je “Doktor Nušić”, u koprodukciji dva danas moćna srpska teatra, sa songovima Marka Šelića Marčela i u režiji najzanimljivijeg reditelja poslednjih godina - Kokana Mladenovića. Rasprodaja znanja, kupovina diploma, društveni uticaji i politikantska moda su osnove ovog brehtovsko-nušićevskog kabarea.

Nedavno izvedena, stilizovana igra kontroverznog Edena fon Horvata “Kazimir i Karolina” govori o slabosti ljubavi pred materijalnim momentom. Didaktična u nameri da spreči niske instikte, a smeštena u minhenski Oktoberfest tridesetih, u kome i danas živimo, ova predstava će tek dobiti punu satisfakciju u svom dugom scenskom životu. Katarina Žutić i Jelena Đokić su zasigurno kandidatkinje za značajne glumačke nagrade u sledećoj kalendarskoj godini.

U gotovo istekloj 2014. godini, osim jubileja Branislava Nušića, srpska pozorišta su imala za mnoge nedosegnut zadatak da kvalitetnom predstavom obeleže ovu godinu, kao stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata. Šabačko pozorište je jedino, a da to nije bio gromoglasan pucanj uprazno kao kod drugih, sačinilo moderan, duhovit, ironičan “Postmoderni kabare dobrog vojnika Švejka”, oslanjajući se na provereni Hašekov humor i prostudiranu Lukačevu režiju, uz učešće svog izuzetnog glumačkog ansambla.

U godini još jednog jubileja, ovoga puta Viljema Šekspira (godišnjica i rođenja i smrti) dobili smo novo tumačenje “Sna letnje noći” kao treš medijski karneval, i ovo tumačenje je, kao što je i red, podelilo kritiku. Predstava u kojoj briljiraju Nebojša Glogovac i Dejan Dedić je definisana teatrom u kome je postavljena (večernja scena teatra za decu) i presek je kulture zabave i tretiranja ljubavne persiflaže, koja je u ovom vremenu postala navika.

Ovaj pregled je, dakle, suma jubileja koji su se u srpskim (ne samo prestoničkim) pozorištima obeležavali u 2014. godini i pokazuje koliko je domaći autor (sa kvalitetnim tekstom) malo prisutan na našim scenama. O mladim piscima, koji treba da nastave našu nacionalnu dramsku umetnost, da se i ne govori.