ČUVENA drama Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“ uskoro će se naći pred japanskom publikom: u tokijskom Breht teatru postavlja je na scenu reditelj Sugijama Cjoši. Predstava će se realizovati u saradnji sa avangardnim teatrom „Crni šator“, a prvo izvođenje najavljeno je za 21. novembar.

- Ovo je moj prvi susret sa srpskom književnošću. Iako je u komadu puno lokalnih elemenata, odmah sam shvatio da i te kako ima smisla raditi ga u Japanu. Poseduje onaj univerzalni sloj, vrlo aktuelan u mojoj zemlji - ističe reditelj Cjoši. - Zato sam za moto predstave i odabrao rečenicu: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“. Svet špijuna u Kovačevićevoj drami simbolizuje, zapravo, savremene međuljudske odnose. Primera radi, posle velikog zemljotresa 2011. godine u Japanu, faktičko stanje veoma je odudaralo od onog koji su nam prikazivali mediji. Da se često razlikuje „fasada“ i prava istina, mi Japanci znamo. Jer, današnji svet ima složeno lice, na kojem je suština nevidljiva.

Komad je preveo Kazaki Kameda, profesionalni diplomata i stručnjak za Balkan, pa se tako otvorila mogućnost da se „Balkanski špijun“ nađe pred tamošnjom publikom:

- Na jednoj strani ove drame je ideološki plan, na drugoj lični, s tim da se ideološki koristi za ostvarenje ličnih ciljeva i motiva - kaže Cjoši. - U Kovačevićevom delu je porodica mikrosvet, u kome je puno laži i pojedinačnih interesa. Svaka porodica ima svoja pravila ponašanja, ali svaki njen član manipuliše onim drugim iz sopstvenih pobuda. Porodični moral i okvir koriste se samo kao izgovor. Ispod njega su drugi, sebični ciljevi.

EVROPSKI PISCI PROFESOR Vada je u Tokiju otvorio školu glume koju sam pohađao pet godina, a potom sam počeo da radim kao njegov asistent režije i sarađivao sa brojnim trupama iz Rusije, Francuske, Engleske i Belgije. Sa mojom trupom „A la plas“ postavio sam mnoga dela iz ruske i evropske književnosti, Gogolja, Joneska, Olbija, kao i avangardne japanske pisce - otkriva Sugijama Cjoši.

Japanski reditelj naglašava da se današnji svet, bez obzira na kom kraju čovek živi, zbog tehničkih mogućnosti čini slobodan i dostupan. Pristup informacijama je otvoren, ali je sve kontrolisano i pod nevidljivim nadzorom.

- Poseban je problem da li su te informacije, uopšte, istinite. Sve nam se servira i nemamo načina da proverimo. Dakle, sloboda je samo privid... Kroz „Balkanskog špijuna“ možemo da pratimo mučan proces manipulacije, laži, intrige. Predstava odlično rasvetljava pitanje: da li nešto činiš za drugog iz iskrene namere ili sopstvenog interesa? Verujem da je ovo danas postalo osnovno životno pitanje.

Naš sagovornik otkriva da su probe u toku, mada će se kroz proces nešto i menjati u nameri da se delo približi i učini razumljivijim japanskoj publici:

- Sačuvaćemo balkanski prostor, ali ćemo ga prilagoditi našem načinu života. Želimo da posle predstave, gledalac shvati da je na sceni i naš problem. Nastojaću da sačuvam Kovačevićevu ironiju i humor, da bih na kraju završio predstavu u stilu Tenesija Vilijamsa - čistom dramom. Inače, piščev nam je humor blizak i glumci se slatko smeju tokom proba. Bilo bi mi drago da s ovom predstavom gostujemo u Zvezdara teatru, pa i konkurišemo za Sterijino pozorje ili Bitef.

Kovačevićev komad blizak je japanskom reditelju iz još jednog razloga: njegov profesor Jutak Vada bio je đak Marije Kneveri, koja pripada jednoj od poslednjih generacija učenika velikog Stanislavskog.

- Čehov ili Dostojevski, na prvi pogled, predstavljaju nešto sasvim različito od onog što imamo u japanskoj emociji i mentalitetu. Ali su nam, u stvari, veoma bliski! Jer, slovenski pisci akcentiraju tu neverbalnu vezu među ljudima, koja je i nama svojstvena. Takođe, i u našoj i u slovenskoj kulturi veoma je važna pripadnost kolektivu, kao i odnos pojedinca i zajednice. Zato su nam bliži ruski pisci od francuskih, na primer. To objašnjava i zbog čega je i Kurosava u Rusiji prihvaćen kao domaći reditelj...


KOVAČEVIĆ: VIDEĆEMO IH I U BEOGRADU

JAPANSKI reditelj ovih dana prvi put se u Beogradu sreo s Dušanom Kovačevićem.

- Priča o „Balkanskom špijunu“ u Tokiju izuzetno mi je zanimljiva jer je reč o sasvim drugoj kulturi i jeziku. Autokratski porodični sistem i vrednosti koje se poštuju kao neprikosnovena vladavina domaćina kuće, može da bude metafora vlasti. I to je osnova koja povezuje ovu priču čije je dešavanje u Beogradu, odnosno Jugoslaviji - sa današnjim Japanom - kaže za naš list Dušan Kovačević. - Dogovorili smo se i da predstava gostuje u Beogradu, a isti prevodilac uradiće i prevod „Generalne probe samoubistva“, jer Cjoši bi želeo da i ovaj komad postavi na jesen. Moram da napomenem i da je drama Ljubomira Simovića, „Putujuće pozorište Šopalović“, već izvedena u Tokiju u produkciji „Crnog šatora“.