Jubilej Hazarskog rečnika: Kako je mlinar postao pekar

Bane Đorđević

12. 07. 2014. u 13:51

Srpska književnost ove godine obeležava trideset godina od izlaska „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića: Roman koji je na promociji srpske književnosti učinio više nego ijedna naša knjiga objavljena posle Andrića

RETKE su knjige na planeti koje su imale takav uspeh kao „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića. Srbija ove godine obeležava tri decenije otkako je dobila roman koji je fascinirao i opčinio svet, delo zbog koga su španski i francuski kritičari zabeležili da je Pavić pisac prve knjige 21. veka.

Nema savremenog stranog pisca koji Srbiju, uz Andrića, ne prepoznaje po Paviću i njegovom „Hazarskom rečniku“. Ovo „čudo od knjige“ doživelo je 103 izdanja u prevodu na 36 jezika. U svim zemljama koje drže do literature, Pavića smatraju jednim od najvažnijih pisaca današnjice, predvodnikom evropske postmoderne i velikom figurom svetske književnosti. Zahvaljujući ovoj knjizi srpska književnost stekla je mnogobrojne prijatelje među prevodiocima širom sveta.

Prvo izdanje „Hazarskog rečnika“ objavila je „Prosveta“ 1984. godine, ali početak čudesnog života ovog „romana-leksikona u 100.000 reči“ nije ukazivao na uspeh. Veliku zaslugu što je „Hazarski rečnik“ uopšte ugledao svetlost dana imao je pisac Milisav Savić, prvi čitalac i urednik knjige, koji za „Novosti“ opisuje susret sa Pavićevim rukopisom.

- Nije meni bilo namenjeno da budem prvi čitalac „Hazarskog rečnika“, već urednicima „Nolita“, „Bigza“, „Rada“. Ali pošto su oni odbili rukopis, verovatno ga i ne pročitavši (pisac mnogo zakera, rekli su, traži veći format, tvrd povez, dvostubačni slog), Paviću je preostalo jedino da ga ponudi „Prosveti“. Iako je to bilo malo nezgodno, jer je Pavić u „Prosveti“ radio kao urednik - kaže Savić.

Roman je, dodaje, pročitao za noć. Na preskok.

- Početak sam preleteo, u sredini sam se više zadržao, kraj sam pažljivo pročitao. U stvari, i ne znajući, sledio sam autorova uputstva za čitanje romana. Tako sam dočekao zoru sa novom, supermodernom Šeherezadom. Zasipan vatrometom mašte i omađijan lepotom pričanja. Malo šta je u toj labavoj priči bilo istinito i stvarno, a opet sve je izgledalo uverljivo da nije moglo biti uverljivije. U osnovi, to je bila svetska priča o tri najmoćnije religije, ali duboko i naša, balkanska. Tu se Pavić predstavio kao „Vizantinac“, pomalo i jeretično u odnosu na tada favorizovani mit o piscima „srednje Evrope“ - kaže Savić.

VERA U SVOJU PAMET - OVA knjiga pokreće nekoliko velikih tema, govori zapravo o sudbinama civilizacija i svetova, i upozorava nas na to da nismo večni na ovom svetu, da čak i tako velike civilizacije, kakvo je bilo Hazarsko carstvo, mogu da propadnu, i da je najčešće uzrok te propasti zapravo negde unutra, u nepoverenju u sopstvene intelektualne snage ili pak u nedostatku tih snaga. Istorijska vizija ove knjige je da ako nisi odgovoran pred sobom i pred svojom istorijom i narodom, i ne veruješ u svoju već u tuđu pamet, onda budi siguran da će ta tuđa pamet sve učiniti da te istopi iznutra - kaže Jovan Delić.

Sutradan, na sastanku redakcije, koju su, kako nas podseća Savić, činila najveća imena srpske književnosti: Petar DŽadžić, Miodrag Pavlović, Svetlana Velmar Janković, Branislav Petrović, Milan Komnenić, Ivan Čolović, Vuk Krnjević, Bogdan A. Popović, Buca Mirković, naš sagovornik je izleteo sa tvrdnjom da smo dobili veliki roman ne samo u okvirima naše već i svetske književnosti:

- Kad sam otkrio ko je autor, većina se slatko nasmejala. Da Cici - tako su zvali Pavića - napiše veliki roman, niko nije verovao. Pavića su do tada uvažavali kao istoričara barokne književnosti i prevodioca Puškina, a njegovo piskaranje priča držali za dokonu profesorsku zanimaciju. „Nikad nije bilo da od mlinara postane pekar!“, rekao je neko od urednika. Kritika je oduševljeno pozdravila roman. Do kraja godine, pre dobijanja NIN-ove nagrade, doživeo je tri ili četiri izdanja. Odmah je i krenulo njegovo prevođenje na veće svetske jezike, a strana kritika obasula ga je još većim pohvalama od naše. Za nekoliko godina kod nas je roman štampan u neverovatnom tiražu od milion primeraka. Urednici „Prosvete“ koji su šaljivo dočekali moj spin „Hazarskog rečnika“ kasnije su mi se izvinili. Jer mlinar je zaista postao pekar! I to kakav pekar!

Roman „Hazarski rečnik“, po mišljenju profesora Petra Pijanovića, ima nesporan i znatan značaj za srpsku prozu. Ne samo po tome što je u pripovedanje uveo sasvim nov, nelinearni pripovedni, odnosno leksikografski model.

- Pavićev roman-rečnik dao je povlasticu čitaocu: on ne mora više da čita tekst zadatim redom, dakle stranicu po stranicu, već može da ga čita onako kako za shodno nađe. Tako čitalac, odabirom svoga puta, bira i način na koji u svojoj svesti sklapa prizmatičnu priču. Kako god je čitao i koji god put odabrao, čitalac nakon čitanja triju knjiga ili polemika u „Hazarskom rečniku“ treba da nađe svoj odgovor na pitanje o sudbini Hazara koji su potopljeni i nestali u moru istorijskog nevremena. Više nego mistifikacija, to može biti figura koja je vezana koliko za pojedinačnu ljudsku sudbinu toliko i za sudbinu celih naroda. Mogući komentar te ideje i tog romana dala je odlična knjiga „Mi, izbrisani“ Slobodana Vladušića, objavljena prošle godine - kaže Pijanović.

Trideset godina kasnije, svedoci smo, dodaje Pijanović, da se ovde uspeh Pavićeve knjige često maliciozno previđa.

- „Hazarski rečnik“ je učinio na promociji srpske književnosti više nego ijedna srpska knjiga objavljena posle Andrića. No, ni to nije dovoljno, po onoj narodnoj: „Niko ne može da bude prorok u svom selu.“ Možda zato pre nekoliko godina u Matici srpskoj i nije održan već najavljeni skup o Paviću. Zato je svet ovoga pisca bolje prihvatio, a izgleda i razumeo, nego mi sami. To više govori o nama nego o Paviću. Na sreću, „rukopisi ne gore“, već svoju sudbinu mere prema tome koliko su vredni i koliko traju. Pisca Milorada Pavića, pa i „Hazarskog rečnika“, danas je manje nego za njegovog života. Zašto je tako, nije lako odgovoriti. Na to pitanje odgovor bi mogla dati sociologija ili recepcija književnosti. Doduše, već postoji jedna izvanredna knjiga koja je pokušala dati odgovor zašto „Hazarski rečnik“ od vremena objavljivanja do danas polako izlazi iz središta srpske kulture. To je „Knjiga-Bog“ Kristijana Olaha. Na književnoj struci je da tumači „Hazarski rečnik“ kao stalno otvorenu knjigu i da joj odredi pravo mesto u srpskoj književnosti - zaključuje Pijanović.

Pavić je i u svojim mnogobrojnim pričama i u „Hazarskom rečniku“ naznačio mnogo od onoga što danas živimo i gledamo, smatra profesor Jovan Delić.

- NJegovo viđenje istorije kao jedne velike svetske stvari, internacionalne igre, potvrđuje se danas na najstrašniji način, mnogo surovije nego što to izgleda u „Hazarskom rečniku“. Očevidno je da je ta knjiga mnogo dublja nego što to hoće da joj priznaju mnogi površni i nestrpljivi čitaoci. Ne znam šta Srbi imaju od toga ako danas probaju da minimalizuju Pavića i njegov „Hazarski rečnik“, ne znam kome to koristi, ali tako nešto postoji, i to nije slučaj samo sa Pavićem nego sa mnogim našim velikim piscima - kaže Delić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Dusan

12.07.2014. 14:58

Da vam kazem nesto. Pavic je bio mason, sto velikim delom objasnjava probijanje njegove knjige u svetu. Sto se tice samog literarnog dela, ja njime nimalo nisam opcinjen. Prvo, ne razumem onu kletvu na pocetku romana koja je upucena svima onima koji ne procitaju tu knjigu. Zatim, ako zeli da bude pisac za sva vremena, stvaralac ne sme da dozvoli nebuloze i vulgarnosti u svom delu, kojima se Pavic sluzio. Jednostavno, knjiga je preforsirana.

Svetolikk

18.07.2014. 11:18

@Dusan - sad ako ti Dušane, ne razumeš kletvu na početku i to što je Pavić mason valjda da uzmemo zdravo za gotovo i da nipodaštavamo Pavićevo delo. Otkad su merodavni glupost i nerazumevanje kao čin kritike? čak ne mogu ni da žalim tako nešto.