Ljubiteljima umetnosti i poštovaocima slikarstva Ljubice Cuce Sokić (1914 - 2009) „Galerija 73“ na Banovom brdu priredila je prvoprazredni kulturni događaj. Reč je o izložbi „Ljubici Cuci Sokić s ljubavlju“ koja će publici od ponedeljka predstaviti oko 40 radova koje je umetnica stvarala u periodu od 1935. do 2008. godine. Kuriozitet izložbe predstavlja činjenica da ovi radovi do sada nisu izlagani, a pripadaju umetničkoj kolekciji Ružice Stojiljković. Osim slika - ulja na platnu, biće izloženi i pasteli, akvareli, crteži i grafike naše velike umetnice.

U godini kada se navršava stogodišnjica njenog rođenja, ova izložba je sjajan način da se još jednom podsetimo imena i dela Ljubice Cuce Sokić i da joj i ovom prilikom odamo počast. Autor izložbe je istoričarka umetnosti Tijana Stojiljković.

Hronološki posmatrano slikarstvo Ljubice Sokić ispisuje evolutivnu liniju srpske moderne umetnosti veka, koja bi se najtačnije mogla odrediti terminom umerene apstrakcije. Međutim slikarstvo Cuce Sokić nikada neće biti u potpunosti lišeno asocijativnosti, niti će proces apstrahovanja biti izveden do krajnjih granica i usvojen kao isključivi umetnički koncept.

Slike joj odišu toplinom i smirenošću i na njima možemo spoznati odlučnost da se sa što manje kaže što više. Govorila je često da je njen život - slikarstvo. Slikala je iz ličnog zadovoljstva, stanja koja je izvlačila iz motiva: pejzaže, mrtvu prirodu ili figure koje je približavala svom svetu, dok su tri grada „glavne ličnosti“ njenih slika: Beograd, Pariz i Sremski Karlovci. Uvek je tražila sklad i želela je da zadovolji potrebu da sve bude na svom mestu. To je postizala finom obojenošću i valerom. Boje koje je najčešće koristila na platnima bile su oker, maslinasto zelene, siva. Nije bila čist apstraktni slikar, ni čist figurativac. Izuzetnom energijom oko 1960. godine, krenula je iz realizma ka apstrakciji (koju je nazivala „čistilište“). Posle skoro decenije, izašla je na svoj likovni put. Tada se vratila figuraciji, ali izmenjenim postupkom. Imala je izražen osećaj za kolorit, suvereno je vladala svetlošću i senkom, posedovala je izraženu sklonost ka intimizmu. Crtež joj je uvek siguran, a slikala je u finim nanosima. U njenom slikarstvu uočljiva je sinteza duhovne sređenosti i naglašenosti likovnih elemenata. Zbog toga su njene slike tople i prijatne. Na njima se ocrtava lirsko samopouzdanje.