Ćopić, zaboravljeni čuvar narodne duše

VELIKI srpski i jugoslovenski pisac Branko Ćopić napustio je ovaj svet skočivši sa Brankovog mosta u Beogradu, na današnji dan, pre trideset godina. Bio je izuzetno popularan, neobično plodan, a njegova dela prevedena su i objavljena na više od 30 jezika širom sveta. Govorio je da je "pisanje vrlo plemenit i odgovoran posao i zato mu se valja predavati svom dušom, misleći uvijek na čitalačku publiku".

Ni ovaj datum, nažalost, nije doneo odgovor na pitanja sudbine njegovog stana u Ulici kralja Milana i obnove njegove rodne kuće u selu Hašani pod Grmečom.

- Možda je ovo prilika da se nešto pokrene, da se njegova kuća i stan ponovo pojave, obnove, i on se na neki način ponovo rodi - rekao je za "Novosti" akademik Matija Bećković i član Upravnog odbora Zadužbine Branko Ćopić koja je osnovana pri SANU.

Taj stan od 150 kvadrata, preko puta "Beograđanke", godinama je prazan i zaključan, a Zadužbina, koja ga je piščevom voljom nasledila, bezuspešno nastoji da mu pronađe dostojnu ulogu u srpskoj kulturi. Ćopić je u njemu sa suprugom Bogdankom Cicom živeo od 1972. do smrti 1984. godine, tamo pisao poslednje knjige i pesme, pa i "Baštu sljezove boje", za koju je dobio "Njegoševu nagradu". Namera je da buduća uloga stana prvenstveno ima veze sa Ćopićevim imenom i delom, da se nađe pouzdana kulturna institucija koja bi se smestila u taj prostor i da izdavanje stana ne bude samo finansijski korisno. Jedna od skorijih ideja da se u njega useli kulturno predstavništvo Republike Srpske, nije urodila plodom.

Da postoji nada u skoru obnovu Ćopićeve rodne kuće, za "Novosti" je potvrdio akademik Svetozar Koljević, predsednik UO Zadužbine, rekavši da je opština Hašani tražila pomoć od Zadužbine kako bi se krenulo u ovaj posao.

Autor "Bosonogog djetinjstva", "Doživljaja Nikoletine Bursaća", "Ježeve kućice", "Doživljaja mačka Toše", čuvene pesme "Mala moja iz Bosanske Krupe", rođen je 1. januara 1915. godine. O tim danima ovako je govorio:

- Kada govorim o svome djetinjstvu, najprije moram da naglasim jednu stvar: ja sam imao dva zavičaja. Prvi je - zavičaj moje majke i moga đeda Rade; to je Lika. Ja Liku nisam vidio sve dok mi nije bilo 50 godina, ali iz đedovih i maminih pričanja, ja sam Liku tako živo zamislio i zamišljao. Možda je i to razlog što je moja mašta veoma bogato radila... Drugi zavičaj je bio onaj gdje sam se rodio, u kome sam se kretao; to je Bosanska krajina. I sam ne bih znao kazati koji mi je zavičaj izgledao ljepši...

Govorio je često i da mu je zavičaj bio "domovina krajiških i ličkih delija, ratnika i spadala od svake ruke". U našu književnost snažno je uneo svet i ljude Bosanske krajine. Prvu književnu nagradu je dobio 1938. godine za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu iduće godine, potom nagradu Srpske kraljevske akademije 1940. godine, kada je u Beogradu diplomirao filozofiju i pedagogiju. Dobitnik je i Nagrade AVNOJ-a, Ninove nagrade za roman "Ne tuguj, bronzana stražo". Bio je član SANU i Akademije nauka i umjetnosti BiH.

Bio je ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi se kasnije razočarao u stvarnost socijalističkog društva i sklonio se u svoje sazvežđe književnosti za decu. Već 1950, Ćopić se, po Koljevićevim rečima, usudio da u nekoliko "jeretičkih" priča nagovesti da politička vrhuška luksuzno živi.

Mašina na kojoj je pisao

- U tom času s Briona su sevale munje protiv Ćopića, funkcioneri bezbednosti su otvoreno pretili da će ga premlatiti, Moša Pijade je javno ocenio da je Ćopićev stav u suštini "neprijateljski prema današnjici", a Tito je izjavio da je Ćopić "svjesno ili nesvjesno, postao instrument u rukama reakcije, a indirektno i u rukama informbiroa". U svojoj odbrani Ćopić se smerno kajao i pomalo šegačio, a zatim, ne odustajući ni od satire savremenog života, sve više nalazio utočište u svetu dečije literature - rekao je Koljević.

Ćopić je u svoju umetničku prozu i poeziju, kako je rekao Veroljub Vukašinović, poslednji dobitnik Ćopićeve nagrade za poeziju, utkao narodnu dušu, jezik i lirizam, čistotu i naivnost, divljenje i čuđenje pred slikama sveta i života ali i humor i setu kao protivtežu svemu tome.