Slobodan Zubanović: Budućnost pripada Farmi

B. ĐORĐEVIĆ

25. 01. 2014. u 11:55

Слободан Зубановић: Будућност припада Фарми
Pesnik Slobodan Zubanović o novoj poetskoj zbirci "Trebalo bi to da pročitaš". Lepota je prolazna, a ružnoća večna

POSAO pesnika u ovom veku postaje sličan onom koji obavljaju kamera digitalnog aparata, televizijska kamera i sve vrste aparata koji podržavaju takvo iskustvo. Ali pesnik nije amater fotograf. On je svedok rečima i prizori mu samo služe da bolje upotrebi reči i ponudi "realnu poetsku sliku". Teme koje su punile i puniće novinske stupce dok je sveta i veka, u pesničkoj "obradi" postaju potreba za savremenim poetskim iskazom i, čak u najlirskijim trenucima, tačna i iskrena kritika društva i pojava u tom društvu - kaže za "Novosti" pesnik Slobodan Zubanović, povodom nove knjige "Trebalo bi to da pročitaš", u izdanju "Arhipelaga", u kojoj piše i o politici, podseća na bombardovanje, hapšenja, ukradene spomenike, osakaćene pse, zbrku sa vakcinama, seču platana, smak sveta...

Njegova lirika je odgovor na čuda i užase svakodnevice, hronika modernih vremena. U pesmama sabira iskustvo urbanog života i samerava sa iskustvom života u prirodnom okruženju.

* Kakav je naš običan gradski život koji opisujete kroz slike o akcijama u supermarketima, bede na ulicama?

- U našoj svakodnevici, manje-više, primetno defiluju raznorazne psihoze i neuroze, lebde mentalne epidemije i čame skitnice, narkomani, profesionalni prestupnici, potencijalne samoubice. I to su, naravno, posledice ne samo preživljenog, nego i proživljenog. Nasuprot onim časovima koje život čine lepšim, češće pamtimo ružne detalje, na primer nemile događaje koji se dublje urezuju u naše misli. Neki stihovi, možda, govore o tome kako život ponekad izgleda i ružan. Međutim, filozofi, pa i pesnici, kažu da život nije ružan. "Ružan je", kažu, "samo ružan život".

* Poručujete i da svet ulepšavaju ružne stvari?

ZDRAVO DRUŠTVO * U JEDNOJ pesmi agresivne reklame prekidaju čak i čitanje poezije?
- Agresivnost je postala apsolutna oznaka življenja. Nema dana, i u njemu časa, kada ne saznajemo vesti o stravičnim ubistvima, maltretiranjima, perfidnim šikaniranjima sa nesagledivim posledicama. Beskonačnost reklama koje prekidaju film koji ste želeli da odgledate, tako da zaboravite šta ste gledali, blago je božje u odnosu na nešto što vas u tren oka može zadesiti na ulici, prodavnici, stadionu. Možda je gvint u tome da zdravo društvo treba da teži ne samo formiranju telesno i mentalno zdravih ličnosti, već i radnih ličnosti.

- Negde sam pročitao, ili čuo, verovatno ta izjava pripada nekom ciniku, čak, možda, narodnim izrekama: lepota je prolazna, ružnoća je večna. Nisam preveliki zastupnik estetike ružnog, ali, osećam, ona nudi neprekidne izazove prostoru lirike, u njenim okvirima. Možda i šire, svakoj umetnosti. Setimo se istraživanja đubrišta na slikama i u zapisima Leonida Šejke. Na kraju krajeva, "ružne" stvari lakše nalaze svoje mesto u opredeljenju između mudrosti života i koještarija življenja, ili u određivanju prema onoj, veseloj, kišovskoj dilemi: biblioteka ili bordel. Da ne pominjemo đubrište istorije.

* Na šta mislite kada kažete da budućnost pripada farmi?

- Svakako ne na onu tešku, orvelovsku, označenost budućnosti, iako u ciklusu "Farma", ponajviše u pesmi "Fama o farmi", katalogizujem neprekidni raspad društva. Sa svim razaranjima i raslojavanjima vrednosti, zapostavljanjem kulture i obrazovanja, urušavanjem ljudskih, materijalnih, naročito moralnih i emotivnih osećanja, tobož "u ime samoopstanka". U razrađivanju te moje "lirske sociologije" nesebično mi je pomagala ironija, čak i tamo gde sam se samo podsmehivao.

* Obični dani su, ipak, najbolji za svakodnevni život?

- Obični dani su opšta mesta svakodnevnog bivstvovanja. Ne umem da objasnim iz kojih se razloga sećamo nekog dana u kom se nije dogodilo ništa. U taj paradoks, bolje reći u "oporost zbilje", uključeni su: "porodica, kućni ljubimac, odeća i obuća, hrana i piće, kante za smeće, semafori, zatvor, policija, beda siromašnih i suvereno bogatstvo izdignutih". Sa saznanjem da se živelo dobro, nekad, u državi od preko dvadeset miliona ljudi, obične stvari izgledaju goleme. Tome dodajem da najobičniji dani ne čine greške, jer razumeju svakodnevnu, ljudsku, ulogu. Takvi dani samo su potvrda, a to sam zapisao u poslednjim stihovima pesme "Razgovor o običnim danima", da pepeo ne može goreti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije