TEKSTOVE sabrane u knjizi "Oslobađanje anđela", u izdanju narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", pesnik Vojislav Karanović pisao je tokom poslednje dve decenije i svi se tiču poezije. Čak i kada je reč o nečem drugom: o slikarstvu, filmu, ili nekoj drugoj temi - sve je to sagledano kroz prizmu poezije.

- Verujem da između ovih eseja i mojih pesama postoji unutrašnja veza. Konačno, svi ovi tekstovi jesu saputnici moje pesničke avanture. Uz to, ovi eseji ne žele da o poeziji govore sa distance i nezainteresovano, nego nastoje da se i sami što više primaknu pesničkom izrazu - kaže za "Novosti" Karanović.

* Šta ih povezuje sa vašim pesničkim knjigama?

- Na ovu blisku vezu upućuje i sam naslov knjige, a on se tiče reči koje se pripisuju Mikelanđelu. Na pitanje kako mu je pošlo za rukom da načini skulpturu anđela, veliki umetnik je odgovorio da je video anđela u mermeru i da je samo klesao dok ga nije oslobodio. Ove eseje i vlastite pesme doživljavam kao delove iste želje: da se oslobodi anđeo zatočen u jeziku.

* Sa kojom definicijom poezije ste najzadovoljniji?

- Definicija poezije ima koliko i pesnika. Pa i više, jer su poeziju definisali svi oni koji su o njoj pisali, razmišljali i tumačili pojedina dela. Mislim da sa definicijama poezije treba biti oprezan, primati ih uvek sa rezervom. Kao što se poezija opire definisanju života - želi da sačuva otvoren prostor tajne i slutnje - tako dubok doživljaj pesme čini izlišnom svaku definiciju poezije. Mada, ne treba poricati potrebu za definicijama, jer i tada upadamo u zamku definisanja, samo sa druge strane. Treba se opustiti. Čitati poeziju, imati omiljene pesnike, voleti pojedine pesme. Dopustiti poeziji da ona nas odredi; dozvoliti da zanos i stvaralačka radost, koje u nama budi doživljaj pesme, postanu definicija nas samih.

* Knjiga počinje i završava se esejom o Disu, u njoj su tekstovi o Đuri Jakšiću, Popi, Blejku, Rilkeu, Lazi Kostiću, Branku Miljkoviću... Čije pesme biste poneli na pusto ostrvo?

- Sa sobom bih poneo - rečnik. Voleo bih da to bude rečnik mog, srpskog jezika, ali bih se utešio i rečnikom nekog od jezika koje sam tokom života pokušao da oslušnem. Pokušao bih da na tom ostrvu sklonište napravim od grana i pruća, ali i od reči. Uostalom, svaki od pomenutih pesnika gradio je sebi dom u jeziku. U njihove kuće ulazi se kroz reči. Otvaranje rečnika isto je što i otvaranje vrata njihovih kuća. Imajući kraj sebe rečnik, mogao bih da posećujem sve te pesnike. Tako na tom pustom ostrvu ne bih bio sam. I ono ne bi bilo - pusto.

* Kažete da svi tekstovi predstavljaju pohvalu kreativnosti i mašti. Na šta nas time upućujete?

- Pesnik mora da poseduje istančan osećaj za jezik, da u sebi čuva začuđenost svetom i da ima istinsku potrebu da nešto kaže. Tek tada stvaranje ima smisla. Kreativnost i mašta su sile koje stvaralački proces vode do konačnog oblika, oblika pesme. Samo takve pesme, koje iznedri mašta i iza kojih se oseća energija kreativne igre, ima smisla čitati. Te pesme nas hrabre i podstiču da u naš doživljaj sveta, u naše postupke i odnose prema drugim ljudima ugradimo kreativnost i maštu.

* Današnji čovek je, po vašim rečima, doveo u sumnju zanos, maštanje, spontanost... Kako se poezija snalazi u takvom svetu?

- Sa jedne strane, situacija je teža, jer poezija mora da odoleva snažnim naletima ravnodušnosti, nipodaštavanja i nerazumevanja koji je okružuju. Pri čemu ona ne sme da dopusti da je iznutra nagriza sumnja, mora da sačuva veru u moć mašte i snagu reči. Sa druge strane, u vremenu koje je u prvi plan istaklo veru u materijalne vrednosti, u kom odasvud dopire nerazgovetan i zaglušujući žagor, a pred ljudskim očima se svakodnevno rasprskavaju vatrometi slika, govor poezije dobija na značaju. U vreme "buke i besa" tiha i blaga reč postaje dragocena, čak - lekovita. A poezija izgovara upravo takvu reč.

GRAĐA ZA SNOVE * RADITE kao urednik na RTS-u. Kako urednik i pesnik sarađuju?
- Na Televiziji Beograd radio sam ciklus emisija "Krugovi poezije", u kojima sam pokušao da na specifičan način, kroz kratke emisije koje imaju formu TV eseja, ukažem na vrednost poezije. To je za mene bilo dragoceno jer sam upoznao ljude različitih profesija koji vole poeziju, kojima pesnička reč nešto znači. Na Radio Beogradu, gde trenutno radim kao urednik, autor sam emisije "Građa za snove", koja se emituje u okviru Noćnog programa. Trudim se da i u ovoj emisiji bude mesta za lepe reči i sadržajan govor. U emisiji se čuju stihovi, zanimljive priče, odabrani delovi dramske literature... Sve je to nekako u vezi. I moje pesme, i esejistički tekstovi o poeziji, i ove emisije. Bitna je tu reč. Šekspir kaže da smo mi građa od koje su sačinjeni snovi. Verujem da najlepši deo te građe predstavljaju upravo - reči.

* Šta znači kada kažete da poezija ne dozvoljava da se naša osećanja i mišljenja svedu na nivo automatizovanog procesa?

- Rože Kajoa je u jednom tekstu ispričao zanimljivu priču o prosjaku koji je slep i na bruklinskom mostu prosi, držeći pred sobom tablu sa natpisom: "Slep od rođenja". Pri čemu dobija svega nekoliko dolara dnevno. Jednog dana pojavi se neznanac i pita ga da li bi voleo da dobija više. Prosjak odgovori potvrdno. Neznanac uzme tablu, okrene je i na drugoj strani napiše: "Doći će proleće, ja ga neću videti". I prosjak je od tada stvarno više para dobijao.

Kajoa tvrdi da je upravo u ovoj zameni natpisa početak poezije. Sadržaj poruke je isti, samo što su umesto hladne i precizne odrednice, one koja prosjaka i njegovu muku drži na distanci, ispisane reči koje ljude pozivaju da se užive u lični život i sudbinu prosjaka. Te reči bude osećanja i aktiviraju maštu. Ova druga poruka je - stih. Poezija čini upravo to: ne dozvoljava da preko pojava života prelazimo automatski, nehajno ih prepoznajući; ona nas zove da se u svaki oblik postojanja uživimo, da ga ne samo pogledamo i ovlaš dodirnemo, nego da ga stvarno vidimo i iznutra osetimo.

DUHOVNI PROSTOR

* KOLIKO mediji brinu o jezičkoj kulturi?

- To se, nažalost, retko sreće u savremenim medijima. Radi se brzo i neprofesionalno, razmišlja se o tiražima i rejtinzima, prate se i izmišljaju skandali i afere, skupljaju politički ili neki drugi poeni. Tako nalazimo mnoštvo primera elementarne nepismenosti, birokratski zamućenog govora, upotrebe šupljih jezičkih fraza i klišea, kao i isticanja u prvi plan govornika koji sa mnogo reči malo toga kažu. Sa kvarenjem i siromašenjem jezika mi direktno ugrožavamo naš unutrašnji duhovni prostor.

Ipak, postoje novine u kojima još možete pročitati lep i nadahnut tekst. Još uvek ima radijskih i televizijskih emisija u kojima su gosti ljudi koji se lepo izražavaju i pametno govore; u takvim emisijama čak i novinari umeju da progovore lepše, odmerenije, sa više ukusa i takta. Nekoliko takvih emisija ima Studio B. Televizija Beograd... Lični napor i inicijativa danas sve više dobijaju na ceni.