U Africi je podela na plemena kakvu danas poznajemo nastala pod uticajem britanskih kolonijalnih vlasti. Tako mi se čini da je intenzitet ideoloških podela u Srbiji neprestano pojačavan sa strane, o čemu svedoči i činjenica da se čak i neki prošli događaji, kao što je Drugi svetski rat, nalaze u žiži interesovanja kao da smo upravo usred tog sukoba - kaže za "Novosti" dramaturg, scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov, tumačeći srpske podele i zavađene strane koje izbijaju u prvi plan i povodom tumačenja prošlosti koja se nudi u aktuelnoj seriji "Ravna Gora", i kada su u pitanju ostale ključne nacionalne nedoumice iz bliže i dalje istorije, iz naše svakodnevice.

Kao predstavnik mlade garde srpskih stvaralaca i intelektualaca Vojnov, autor scenarija za "Montevideo", "Doktora Reja i đavole", "Šišanje", treći deo "Anđela", urednik filmskog bloga "Doba nevinosti", za naš list govori o tužnoj slici naše kulture, dometima i integritetu srpskog filma i umetnosti, opalom poverenju u demokratiju, postojećoj nadi u bolje sutra...

- Ako još možemo i da opravdamo opterećenje podelama iz Drugog svetskog rata kao suočavanje sa jednim od temeljnih pitanja savremene civilizacije, za aktuelne podele definitivno nema opravdanja. Naročito kada pogledamo kako stranci, kao glavni generatori tih podela, lako mogu da sarađuju sa svim protagonistima tih sukoba kada im ovi zatrebaju - kaže Vojnov.

REČI I DELA* IMA li reč umetnika danas javni značaj i korektivnu ulogu u društvu?
- Čini mi se da su zahvaljujući oportunim angažmanima u kampanjama političkih stranaka umetnici kod nas često pitani o stvarima za koje apsolutno nisu kompetentni, tako da postoji privid njihovog uticaja koji je postojao u ranijim vremenima. Međutim, ranije su umetnici uticali na javnost pre svega kroz svoje delo, a potom i kroz prateće javne nastupe. Danas su vrlo retki umetnici koji utiču na javnost kroz dela, ali su prisutni u medijima. Voleo bih kada bi kod nas ponovo došlo vreme u kome bi filmovi, romani ili ciklusi slika zaista imali uticaj na društvo i govorili više od izjava svojih autora.

* Da li je srpska filmska umetnost dorasla velikim nacionalnim istorijskim temama?

- Ovo je važno pitanje. Smatram da u pogledu skrupuloznog prilaza istorijskim izvorima naša kinematografija nije dovoljno ozbiljna i da nema dovoljno integriteta da istinski rekonstruiše ozbiljne događaje iz prošlosti. No, to isto važi i za naše istoričare koji su svoju nauku pretvorili u biznis i različito tumače događaje u zavisnosti od aktuelnog naručioca. S druge strane, čini mi se da autori sve više žele da se bave temama iz prošlosti pošto je samo u njima relativno lako prikazati prave heroje. Odavno nismo imali film koji u savremenom dobu, ili bližoj prošlosti, govori o herojstvu, izuzev uslovno rečeno Golubovićevih "Krugova". Dakle, kinematografija beži u prošlost kako bi imala svoje heroje.

* Nedavno smo imali i podele na "srpske" i "antisrpske" filmove. Kako shvatate patriotizam?

- Smatram da je Ajdačićeva izjava o antisrpskim filmovma bila izuzetno toksična, ali je otvorila niz zanimljivih tema. Jedna od njih je kako su, u strahu da će izgubiti državne subvencije, autori nekih nesumnjivo politički angažovanih filmova krenuli da se brane time kako umetnost ne treba mešati sa politikom iako je baš ovo prilika da dokažu kako su svojim delima očigledno pogodili sam centar problema. Svaka velika kultura pokazuje svoju snagu time što je spremna da govori o svojoj mračnoj strani. Čak je i popularna kultura kada je osigurala poziciju dekonstruisala svoje heroje, recimo Betmena. Međutim, kod nas je prisutno bavljenje mračnom stranom unutar jedne inferiorne kulture. Otud mnogi naši filmovi sa kritičkim stavom nisu istinsko preispitivanje već pokušaj da se umetnička inferiornost prevaziđe kroz politizaciju. Danilo Kiš je o tome pisao u svom eseju "Homo poetikus, uprkos svemu". Ista pravila važe i danas. Jedini patriotizam koji treba da važi u filmu jeste vezan za njegov kvalitet. Dakle, o čemu god da govori film, ako srpski gledalac oseti ponos što je takvo kvalitetno delo poteklo iz njegove kulture a strani gledalac oseti poštovanje i zainteresuje se, zadatak je ispunjen.

* Rekli ste da građani sve manje veruju da je finansiranje kulture prioritet ovog društva? Zašto je to tako?

- Građani, nažalost, više ne prepoznaju autoritet u institucijama kulture. Kada je nastupila opšta deregulacija u medijima usledio je i period demistifikacije svih vrednosti u koje se verovalo pa tako i same kulture. Kulturni radnici su stekli loš imidž zahvaljujući svojoj pohlepi i oportunizmu, kvalitet njihovih radova je opao, i nastupila je opšta estradizacija.