U VELIKOM izlogu na Trgu republike, u kasne noćne sate - odvija se drama pred očima radoznalih prolaznika. Poznata lica s druge strane stakla, vide se, a ne čuju. I bez tona jasno je da samo metar od gradske vreve, za prostranim elipsastim stolom, oni govore uglas, svađaju se, strasno ljube i grle, pevaju... Teku neke žive priče, a nemi svedoci ne nalaze se samo na ulici već i za istim stolom: sedmoro glumaca okruženo sa dvadeset gledalaca, dele atmosferu svečane večere (koja samo što nije stigla), "najavljuju" je čaše vina i ljubazni konobari...

Večera neće ni doći. Predstava se, nimalo slučajno, zove "Glad". Umesto zveckanja escajga, kako veče odmiče, na površinu sve više izbija glad - za ljubavlju, razumevanjem, podrškom, nežnošću.

Autori ovog nesvakidašnjeg projekta (u prostoru Kulturnog centra Beograda) su reditelj Andrej Nosov i dramaturg Vuk Bošković. Predstava je zamišljena kao vežba iskrenosti, ni manje ni više od toga, naglašavaju autori. Ipak, "Glad" je dokumentarna fikcija, u nju su samo glumci (Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Aleksandra Janković, Vlada Aleksić, Hristina Popović, Milan Marić i Jovana Gavrilović) umetnuli monologe koje su uvek želeli (a nisu imali priliku da igraju), nadovezujući lične priče i kombinujući ih sa dramskom literaturom. U utorak uveče je treće izvođenje predstave i opet novo, sasvim osobeno iskustvo - kako za publiku, tako i za same aktere.

- Radili smo improvizacije na određene teme, pričali o svojim iskustvima gladi za emocijom, pažnjom, nekim slikama iz detinjstva i monolozima koji su nam bliski - objašnjava proces rada Mirjana Karanović. - Lično, mislila sam na Ledi Magbet i njenu odlučnost da ide do kraja, i na omiljenu bajku iz mog detinjstva, "Trnovu Ružicu". A onda sam to pokušala da racionalizujem, pa i želju da te neko probudi i spase... Vuk Bošković je na osnovu naših improvizacija radio tekstove, mada su događaji o kojima govorimo fikcija. Tačnije, odnos s muškarcem o kome pričam u predstavi nema konkretne osnove u mojoj privatnosti, ali ima osnove u onoj potrebi da nekog izazoveš da ti pokaže apsolutnu ljubav. To je suština.

INTIMNA, A JAVNANA "Glad" su dolazak najavili i neki selektori festivala iz inostranstva, ali ukoliko se i bude igrala izvan Kulturnog centra, nikada neće biti predstava za veliko gledalište: - Reditelj je želeo da ona bude u izlogu, javna, izložena pogledima. Da ljudi vide predstavu, ali da je ne čuju. Reč je o spajanju jednog zaštićenog prostora i onog napolju. Unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Vizuelno je to moguće uraditi i u nekoj galeriji ili prodavnici. Važno je da joj bude omogućeno da istovremeno bude i intimna i javna.

Poznata glumica ističe da je priča zapravo oblanda za iskazivanje emocija, zato u njoj ima i ličnog i univerzalnog:

- Ljudi se prepoznaju u gladi za ocem, za majkom, za partnerom, za sobom, za ozdravljenjem. Bio je veoma zanimljiv proces rada, drugačiji, jer ovo jeste pokušaj da se napravi drugačiji teatar. Dobro je da postoje različite forme scenskog izražavanja.

Na pitanje kako na glumca utiče bliski dodir s publikom u prostoru, kao i radoznali pogledi kroz staklo izvan scene, Mirjana Karanović kaže:

- Nisam znala šta može da se desi. Dok smo probali imali smo panoe na izlogu i nismo videli ulicu. Naravno, čovek uvek pođe s nekim strahom. Ništa loše se nije dogodilo. Naprotiv, to je dodalo uzbuđenje na celo izvođenje. Gradimo i učvršćujemo svoje likove, predstava se i dalje uobličava, sve više se navikavamo na ovu nesvakidašnju pozorišnu situaciju. Najuzbudljiviji trenutak je, na neki način, naše "pristajanje" da budemo tako blizu publici.

A kako bi glumci reagovali kad bi se i sama publika, u ovoj neposrednoj komunikaciji i okolnostima, spontano uključila u predstavu?

- Ne možeš sve da predvidiš, i da se od svega obezbediš. Publiku na svakom izvođenju pomalo i uvlačimo u priču. Sad je već lakše da pravimo situaciju u kojoj publika i glumci nisu odvojeni mrakom pozorišne sale niti onom tankom linijom između scene i gledališta.


PRODUKCIJA

UZ sedmoro glumaca, u predstavi učestvuje kompozitor i pijanista Draško Adžić, scenograf je Mia David, a koreograf Sonja Vukićević. Predstava je prva pozorišna produkcija Kulturnog centra Beograda, a realizovana je u saradnji sa Hartefaktom i Jugoslovenskim dramskim pozorištem.