NA intimnoj listi najboljih filmova svih vremena, pisac Slobodan Vladušić ima više onih koji zaslužuju titulu "film života". Ipak, iz sentimentalnih razloga, odlučio se za "Bilo jednom u Americi" Serđa Leonea.

- Volim taj film zato što je jedan od filmova kod koga umetnost nije žrtvovana komunikativnosti i stavu, pa je tako gledljiv različitim ljudima, koji zapravo, ne gledaju isti film. A volim ga prosto zato što ga nije moguće prepričati - kaže Vladušić za "Novosti". Kada ga je prvi put pogledao, ne može baš tačno da se seti, ali dodaje:

- Znam da sam provodio sate šetajući se sa Petrom Šekijem Malobabićem, mojim prijateljem sa studija, pričajući, između ostalog i o tom filmu. Bilo je to polovinom devedesetih u Novom Sadu. Razgovarali smo o raznim pojedinostima u tom filmu. Imali smo utisak da ništa u tom filmu nije slučajno, nijedna rečenica, nijedan kadar.... Nema mnogo filmova kod kojih sam primetio takvu gustinu. Od tada gledao ga je nebrojeno puta. Jednom čak i verziju sinhronizovanu na poljski.

- Dok sam bio lektor u Poznanju, početkom 21. veka. Nekada je zanimljivo čuti da svi glumci i glumice imaju isti glas. I to muški i poljski. Sada ga gledam po scenama. Nekada sam raspoložen za jednu nekada za drugu. I ostao je za mene isti - kaže nam Vladušić. Danas je, po njegovom mišljenju, nemoguće snimiti film kao što je bio "Bilo jednom u Americi":

- Uostalom, nemoguće je snimiti većinu filmova koje volim. To je zato što mi se čini da je vreme filma zapravo prošlo: današnje gledaoce više oduševljavaju serije ili video igre, pa zato filmovi pokušavaju da liče na serije jer se odmah snimaju u više delova, dok korak sa video-igrama pokušavaju da održe specijalnim efektima. Govorim naravno o Holivudu. Zato su mi mnogo intrigantniji južnoamerički, južnokorejski, iranski filmovi...