Vuk Kostić: Možeš sebe da nagovoriš na hrabrost

PREMIJERA "Srpske trilogije" u nacionalnom teatru, upriličena u petak uveče na Dan pozorišta, za Vuka Kostića imala je još dve, intimne podudarnosti - izvedena je na njegov rođendan i samo dan kasnije pošto bi njegov otac, glumac Mihajlo Pljaka Kostić, napunio osamdeset godina...

Vuk se već sa šest godina našao u ansamblu jedne druge velike predstave posvećene istom istorijskom periodu, Prvom svetskom ratu: u čuvenoj praizvedbi Ateljea 212 "Sveti Georgije ubiva aždahu" bio je Vane siroče. Ratne teme "sustizale" su ga i u drugim predstavama ("Srpska drama" i "Velika drama"), pa je uniforma i uloga junaka postala za njega zaštitni znak. U Jakovljevićevoj "Srpskoj trilogiji" (režija Slavenko Saletović) igra kapetana Stojanovića, komandira jurišnog odreda. Pred pozorišnom publikom je treći deo "Trilogije" i čas proboja Solunskog fronta, elitna četa dobrovoljačkog odreda srpske vojske koji se već dve godine nalazi na stotinak metara od bugarskih jedinica.

- Valjda će iz tih istorijskih tema neku pouku moći da izvuče narod i omladina. Nažalost, nema više takvih ljudi, spremnih da se žrtvuju u bilo kom smislu, nauštrb sebe za neki viši cilj - kaže Vuk Kostić.

- Danas se ljudi ne odriču ni komfora, a kamoli života za dobrobit drugih.

* Od kakvog su soja bili naši preci, toliko različiti od sopstvenih potomaka?

- Čete su bile raznolikog sastava, njih su činili ne samo seljaci nego i đaci, intelektualci. Svi, kao jedan, jurnuli su da brane otadžbinu. A danas, svaki drugi čovek na ulici ne bi znao kad su bili balkanski ratovi, ni Prvi svetski rat, pa ni Drugi. Bitno im je samo da prežive u ovom vremenu, ne razmišljaju oni da se istorija uvek ponavlja. Obrazovanje nije stvar ambicije i pameti već nužnosti, bez koje nema napretka.

* Vaš lik, kapetan Stojanović, prototip je ljudi kojih više gotovo i nema?

- Učitelj po obrazovanju i, kako kaže pisac, "u miru uči decu kako se rukuje perom i olovkom, a za vreme rata bombom, bajonetom i kako se gine". U jurišnom odredu svi su dobrovoljci i svi - neženje. Spremni su na žrtvu, jer znaju ako oni ne reše rat poslaće druge. Tri osnovne, najsvetije stvari su za njih majke, kuće i sestre. Kapetan Stojanović će preživeti rat, ali najpametniji i najhrabriji među njima gine. U četi nema dezertera: svi su oni oporavljeni došli s Krfa da časno izvrše do kraja svoju dužnost i odbrane otadžbinu. Rat je za njih sudbinska neminovnost, pa tako i života vredno opredeljenje. Eto, na početku 20. veka bili smo jedan od najnaprednijih naroda Evrope, a samo vek kasnije postali smo poslednji. Albance ne računam. To što nas ima sada tako malo, posledica je stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nestao je cvet naroda zarad naše današnje slobode. Desila nam se najveća mobilizacija: 770.000 momaka prvog poziva, između dvadeset i trideset godina.

* Svi se, za razliku od potonjeg rata, tog Prvog svetskog sećamo s ponosom na kolektivno herojstvo i jedinstvo?

- Zato što je u narednom ratu ideologija pomutila sve. Nisu se više na prvom mestu našle kuće i porodice već su ideje postale pokretač. To je podelilo ljude. Briga za sopstveno ognjište i opstanak celog naroda, najviši je vid herojstva.

- Desio nam se odliv mozgova posle ratova u devedesetim. Otišli su školovani i obrazovani, oni koji nisu bili spremni da se snalaze u ovom vremenu - da ili životare ili muljaju. Izgubili su strpljenje. U istu ovu zemlju, početkom prošlog veka u najtežim okolnostima školovani iz inostranstva su se vraćali. Da se za nju bore, a onda i da je izgrađuju. Danas nam, nažalost, više ljudi umire nego što se rađa. A onaj ko se rodi u nekoj Austriji ili Švajcarskoj, dođe još samo na letnji raspust kod dede i babe, a već u sledećoj generaciji se asimiluje. I izgubljen je za ovu zemlju.

* Vi niste bili u dilemi, da u istim ovakvim okolnostima, iz nje odete?

- Ja sam vezan za ovu Srbiju i ne mogu da se bavim ničim drugim osim glumom. Zato, kad neko hoće da ode ja mu kažem: "Idi, i ne treba da nam kvariš!"

* Jedan ste od retkih mladih glumaca koji je služio vojsku?

- U ovoj pozorišnoj podeli nas je šesnaest, a samo još trojica starijih kolega su išli u vojsku. Ja sam išao, jer su u vojsci bili i svi moji drugari. Onda vas to povuče. Junaci "Trilogije" nadmeću se pitanjem: "Jesam li ja manje hrabar od tebe ili manje volim zemlju?" Svi se odmeravaju u odvažnosti, bez obzira na čin i obrazovanje. Imaju sačuvan osećaj i ponosa i stida, što ih kvalifikuje za velike junake. Danas je to nemoguća misija i ja nemam aduta da nekog zaustavim da ne ode. Prođe nam mladost u "biće bolje". Zato razumem i one koji su otišli.

* Ali je teško s tim se miriti?

- Pre svega, moramo se množiti da nam bude bolje! Albanci samo na tu foru dobijaju, jer su u ekspanziji. Kod nas je prosek starosti 60, a kod njih 19 godina. To sve govori... Treba nam samo više naroda. Ako od trojice sinova jedan ostane na selu, drugi dođe u Beograd, treći može i u svet. Kad jedinac ode, to je tužno. Ali, imamo mi još velikih boraca i uzora. Novak, Emir, naši odbojkaši, košarkaši. Oni mogu da povuku većinu, da i drugi požele da postanu jedan od njih.

* Kako vam je na samom početku, sa samo šest godina, izgledao rat u predstavi "Sveti Georgije"?

- Neke stvari mi nisu bile jasne, nisam razumeo humor i finese. Shvatao sam ljubavnu priču, pa i zašto ljudi idu da se bore, ali mi nikako nije bilo jasno zašto poručnik Tasić ima "napad Bregalnice" - kad ga zaboli rana. I inače, istorija me mnogo zanima. Hoću da znam sve o Napoleonu, Vikinzima, koliko je drevna kineska kultura. Neko je rekao da je istorija civilizacije zapravo istorija ratova, a mirnodopski periodi su samo pripreme za novi rat, male deonice mira.

* Kao da vas "hoće" ratne uloge?

- Volim ja i komediju, kao i mnoge druge teme i uloge. Ali, bogu hvala, dobijam i sve ove vezane za šinjele i puške. Eto, nisam hteo da igram u filmu Srđana Aleksića koji brani slabijeg. Hteo sam i ja jednom da budem slabiji. Onda mi je reditelj (Srdan Golubović) rekao, ko će ga igrati ako nećeš ti? Volim ja i Spasoja iz "Male noćne muzike"... Ali, tako sam odgajan. Na junačkim narodnim pesmama, na pričama o velikim delima i ljudima. Zadivljen sam bio i odvažnošću Milenka Pavlovića koji je uzleteo svojim avionom tokom NATO bombardovanja. Uostalom, stari narodi su hrabrost smatrali za najveću ljudsku vrlinu. Sve ostalo ti je dato, dar, pamet. Tu ne možeš ništa, a hrabrost je osobina koja se i stiče. Možeš na nju sam sebe da "nagovoriš".