Dragoslav Mihailović: Kad su cvetali strahovi i laži

JEDAN pozorišni komad doživeo je ono što je morao da doživi, kad je već počeo da živi - prva je rečenica teksta u beogradskoj „Politici ekspres“ iz 1969. godine, a povodom skidanja s repertoara predstave Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“, u režiji Bore Draškovića, na sceni Jugoslovenskog dramskog. Premijera je bila 6. oktobra i trebalo je samo dvadeset dana da se baci anatema na pisca, pa i ceo glumački ansambl zbog „literarno-istorijskog izvitoperivanja činjenica, smisla i zbivanja odsudnog trenutka naše najbliže prošlosti, suprotstavljanja staljinizmu i Kominformu“, kako je naveo autor pomenutog teksta.

U međuvremenu, oglasio se predsednik Tito na skupu u Zrenjaninu, ocenjujući da je reč o kleveti jugoslovenskog društvenog sistema, ekspresno je održan i otvoreni sastanak SK, a ubrzo je usledila i odluka Umetničkog saveta JDP da predstavu skine sa repertoara. O ovom događaju izvestili su svi domaći mediji, ali i „Tajms“, „Dejli telegraf“, Rojters, AFP. Strani izveštači isticali su da autor „oštro kritikuje jugoslovensku tajnu policiju zbog hapšenja pripadnika Kominforma, a policijski funkcioneri se prikazuju gorim od Nemaca“... Za to kratko vreme bilo je pokušaja da se predstava „koriguje“ i tako „spase“. Retki su bili primeri političke i umetničke odvažnosti da se nedvosmisleno stane u odbranu „Tikava“, pa je 25. oktobra ugašen njen pozorišni život a da, zapravo, nije ni zaživela.

Ipak, ovaj komad je doživeo ono što je morao da doživi, kad je već počeo da živi - na proleće će biti postavljen na scenu Beogradskog dramskog pozorišta. S kakvim osećanjem, posle svih ovih godina naš pisac i akademik Dragoslav Mihailović iščekuje premijeru?

- S radošću. Obradovan sam što hoće da je postave na scenu. Velika je predstava, 35 uloga, pa sam ih pitao imaju li dovoljno glumaca za nju. Koliko vidim, raduju joj se i oni u pozorištu. Život u književnosti dosta je klizav, može se desiti da jedan interesantan tekst izgubi svežinu i čovek se nađe na ledini. Ovo nije tekst samo s političkim značenjem: govori o ljudima i ljudskim sudbinama. Uostalom, kad se desio Titov govor nisam strahovao za sebe, rekao je da me neće uhapsiti, nego sam mislio o tekstu. Još je bio vruć, komad sam završio u martu 1969. godine, a ansambl je odmah počeo da ga radi i priprema premijeru za oktobar. Tekst se Bojanu Stupici izuzetno dopao. Odmah mi je udvostručio honorar ne pitajući nikoga. Posle skidanja predstave izvesno vreme sam mogao od toga da živim, pošto su mi svi drugi otkazali ljubav.A tek sam se oženio drugi put, sin je imao deset godina...

* Komad je nastao na istoimenom romanu koji ste napisali godinu dana ranije?

- Roman nije bio zgodan za dramsko prikazivanje, pa sam polovinu teksta napisao nanovo. Nije reč o dramatizaciji već o drami, i ja sam strahovao da možda nije dobro ispalo. Kada se 1984. godine ponovo radio u Narodnom pozorištu, video sam da ima sopstvenu svrhu. Jer, mislio sam o sličnom primeru sa Kube. Autor je uradio dramu koja je bila pod uticajem francuskih pisaca, napao ga je Kastro i drugi neprijatelji u stilu „može da ide s Kube“, pa se on uplašio, posipao pepelom i kajao. Ja sam, pak, mislio samo neka drama valja, pa će se sve srediti. Koliko se sećam, upravo tu kubansku dramu kasnije je JDP stavio na svoj repertoar i, nažalost, nije bila dobra.

* Ima više interpretacija kako je došlo do zabrane vašeg komada, koja je prava?

- Postoji jedna verzija da je Tito putovao u Zrenjanin s Dražom Markovićem, tadašnjim visokim partijskim funkcionerom Srbije, koji ga je ubeđivao da to ne pominje u govoru. Tito je čak klimao glavom, ali je ipak uradio. Bio je hrvatski nacionalista i iskoristio je to kao napad na srpski CK. To mi je, ako se ne varam, ispričao Muharem Pervić, jer su on i Draža bili prijatelji.

* Iz novinske dokumentacije zaključuje se da vas niko nije zvao posle premijere i skidanja predstave u JDP, čak ni za izjavu?

- Novinari su mi drali kožu svugde. Niko me nije zvao ni na sednicu Umetničkog saveta JDP. Bojan me je obožavao, a posle toga je zaćutao. Skinuo je predstavu pre Titove zabrane, rekao je da se igra te večeri 25. oktobra i još dva-tri puta, pa da se predstava tiho udavi. To je zahtevao od njega Edvard Kardelj, njegov ratni drug. Bojan se borio, a onda slomio. Mislim da je i najviše otpatio zbog te zabrane. Osam meseci kasnije umro je od raka. Takva stradanja dešavaju se u pozorištu. Posle zabrane „Golubnjače“ Jove Radulovića u Novom Sadu, preminuo je jedan dramaturg čiji sin danas igra u Ateljeu 212. Umro je dve godine kasnije, verujem zbog toga. To su dramatični, strašni trenuci, zbog kojih ljudima prepukne srce.

Miši Janketiću su prikačili da je on rekao novinarima posle Umetničkog saveta: „Valjda smo imali razlog...“. Gurnut je u sukob s mnogim ljudima. Ljuba Tadić i ja nismo mesecima govorili jer je on predlagao da se u komadu dopiše nekoliko rečenica. Grdio sam ga i psovao. Pozorište je i donelo odluku da se predstava ublaži. Boro Drašković je to uradio, ali nisu bili zadovoljni. Tadašnji direktor „Borbe“ napisao je tri opasna teksta, protiv mene, pre svega. Jedan je imao naslov „Trulež u dubini“. Stalno se kukalo zbog jedne rečenice „ovi su gori nego Nemci“. Ljubiša Jovanović, koji je igrao u predstavi, a nije je ni izgovorio na sceni, imao je kasnije osećanje krivice. Godinama smo se susretali i nismo se rukovali. On bi zastao, napravio poluokret, naklonio se i produžio dalje. Podržao je odluku o zabrani, jer je bio plašljiv čovek. Takvi ljudi često su na udaru i prosto izazivaju napadače.

* Kako se desilo da vaš roman „Kad su cvetale tikve“ dobije pohvale, a istoimena drama bude dočekana na nož?

- Pohvale romanu su rasle, a i drama je hvaljena kasnije. Bila je i jedna anketa o najboljem dramskom tekstu posle rata, moj je ušao u prvih deset. Ne znam zašto roman nije kritikovan, valjda zato što ti ne čitaju... Doduše, čak mi je i roman „Frede, laku noć“ bio zabranjen. To su prva dva moja dela s kojima nikad nisam mogao da uđem ni u jedan Dom armije. Sve do propasti Jugoslavije. Ipak, odbranila me je književna kritika.

* Imali ste neprilike i s „Petrijinim vencem“?

- Osam godina kasnije izašao je „Petrijin venac“, a onda je Udba inscenirala jedan proces u kom me je tužila neka žena iz Ravne Reke da sam joj pokrao život. Proces je trajao 13 godina, a sve s namerom da se predstavim kao lopov, đubre, potencijalni špijun i tako mi se uruši ugled. Pre izvesnog vremena slučajno sam sreo tu sudinicu i ona mi je rekla da je Udba jako insistirala da izgubim taj proces. Ali su me sudije, začudo, odbranile.

* Kao čovek koji je i sam prošao golgotu Golog otoka, ne prestajete da se bavite ovom temom. Vaši sapatnici o tome često i danas ćute?

- Mislio sam kako ćemo svi poumirati, a da se o Golom otoku ništa neće saznati. Prvo ni sam nisam hteo da se bavim time, a onda sam sedamdesetih skinuo sa sebe komunistički plašt s leđa da bih bio otvoren prema istini. Potom sam još za Titovog života, 1979. počeo da pišem. Uzor mi je bio Solženjicin i „Arhipelag Gulag“. Ali, on se svojom temom bavio dve godine, a onda okrenuo drugim knjigama. Ja sam, pak, ostao na istoj temi više od trideset godina, iako sam u pauzama radio i neke druge stvari. Mada sam dosta bolovao, tri puta od tuberkuloze, imam već 83 godine. Onima koji kraće žive, to im nažalost, „skrati“ i dela... Evo, sada će se u zaječarskom pozorištu, 17. novembra na moj 83. rođendan, izvesti moja drama „Skupljač“. Nastala je po pripoveci „Mrzim golootočane“ iz zbirke „Lov na stenice“.

* Puno je kolektivnih i ličnih drama i u ovom vremenu.

- Za ovo danas i za san o Jugoslaviji, naročito su krivi kralj Aleksandar i Slobodan Milošević. Samo četiri meseca posle proglašenja države SHS, vojvoda Putnik obišao je veće hrvatske gradove i vratio se užasnut. Tražio je audijenciju kod regenta Aleksandra i rekao mu da je to narod koji će nam doneti samo zlo i da treba da bežimo što dalje od njih. Nije vredelo. Milošević je imao mogućnost da se dogovori šta će sa Srbima u novim državama. Nije hteo da popusti i uveliko je krivac za ono što se dogodilo.

* A, kako ocenjujete današnji politički trenutak?

- Verujem da je u Srbiji prvi put od 1944. godine došla jedna srbijanska garnitura, koja i ako ne bude najbolja, uvešće običaj da Srbijom vladaju Srbi iz Srbije. Svi drugi, i kad su bili bolji - bili su gori.