Pesnici dižu ruke od jezika

NA pitanje iz kakvog poriva nastaju pesme, mogla bi da odgovori nevesela epoha u kojoj živimo. Da li su mračne devedesete, bombardovanje, evropske i kosovske dileme, srozavanje vrednosti i morala dovoljno podstakli savremene pesnike?

Akademik, pesnik Matija Bećković, opisao je naše vreme u nedavno objavljenoj knjizi "Kad budem još mlađi", a o odnosu poezije i velikih događaja našeg doba, za "Novosti" kaže:

- Dozvolite da pitam: A šta su mračne devedesete, bombardovanje, evropske i kosovske dileme, ako nisu pesme same po sebi, remek-dela moderne umetnosti? Šta su današnje kosovske dileme ako ne moderni nastavci kosovskog ciklusa, u skladu sa novim poetikama i umetničkim pravcima? Šta je bombardovanje Srbije, ako nije "Pesma nad pesmama" južnih Slovena. Raskošni multimedijalni performans koji zaslužuje da nikada ne bude zaboravljen? A sve su to dela od istog autora kome drugi ne trebaju, osim da trube u njegovu slavu?

Prošlo je, po njegovom mišljenju, vreme poezije koja svet tumači a ništa ne menja, a nastupilo vreme poezije koja svet - menja.

- Umetnost je lišena moći, pesnici značaja. Pesnici dižu ruke od maternjeg jezika. Počelo se sa velikim formama, a završilo procvatom haiku poezije. Haiku je idealna mera za minijaturne državice nastale na ruševinama Jugoslavije. Velike forme su pripale Velikom Bratu i njegovoj Imperiji. Kao da se Srbija pretvorila u živi spomenik Dostojevskom - kaže Bećković.

Pesnik Nikola Vujčić smatra da poezija ne sme da bude "sluškinja" politike i dnevnih događaja.

- Pesnik ne mora nužno da reaguje na velike istorijske događaje jer on, posebno danas, nije jedini svedok svog vremena, on je čak skrajnut, danas pesnička reč tek svetluca u prikrajku. Drugi društveni angažmani, znatno agresivniji i vrlo površni, gurnuli su poeziju na marginu. Danas o krupnim istorijskim događajima treba govoriti kroz ličnu dramu jer je pesma, zapravo, neka vrsta autoidentiteta i samosvedočenja. Večita pesnikova (pesnička) dilema je, kako kaže Česlav Miloš - koliko stvarnosti pesma može podneti - kaže nam Vujčić.

Gde je granica i mera da pesničko svedočenje ne zaguši pesmu, da ne preraste u "javni" glas naroda? Kad se pesma suviše približi stvarnosti, po Vujčićevim rečima, vrlo lako sklizne u banalnost.

- Mađarski pisac Šandor Marai kaže da se snaga pisca ne "nalazi u zajedništvu već u usamljenosti". "U književnosti", kaže on, "nema demokratije, postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu - vidi da se iz pesme hora ne čuje njegov glas." Dakle, pustimo da pesnici sami biraju teme, i velike se teme prelamaju kroz male, gotovo nevidljive stvari, kao što se ogromno, nepregledno nebo ogleda u maloj barici ili kapljici vode. Poeta politikon svoje nadahnuće crpe iz preideologizovane svakodnevice robujući njenoj retoričkoj zavodljivosti a pravi pesnik pronalazi meru u prepoznavanju znakova svog vremena - kaže naš sagovornik.

PORAŽENI PESNIK

- PriseĆam se engleskog pesnika T. S. Eliota, koji je govorio da je svaka dobra poezija uvek pomalo i nacionalna - kaže pesnik Duško Novaković za "Novosti". - No, bilo bi porazno ako se ovakva tipološka odrednica kad je, recimo, reč o značenju i vrednostima ratne poezije pisane u Srbiji, a odnosi se na vreme nedavnih istorijskih lomova naše bivše zajednice, podvede samo pod isključiv odnos krivci i žrtve, pobednici i pobeđeni.

I ja sam, u bolnoj nadi da mogu određeni broj vlastitih pesama na temu rata i ratnog plesa boga Aresa dovesti do nužne osude samog čina ratovanja, stalno bio na ivici određivanja i priklanjanja majčinstvu i očinstvu. Tamo gde sam osećao da mi književna osveta može biti moj Vergilije, maskiran u ratnog profitera, tamo sam ćutao, a tamo gde sam se obelodanjivao, imenom i prezimenom, nastojao sam da barem humanizujem svoja osećanja bez obzira na to što čovek, kako kaže jedna grčka floskula, nije baš u stanju da okružen zlom o svemu misli dobro. Poražen kao pesnik, zato što sam i ja morao da se latim stihova "Kad se mrtvi pobroje", nekako mi je bilo lakše što sam sve te mrtve smatrao i još smatram svojom rodbinom.