KVALITETNA umetnost uvek biva mučena problemima. Problemi jesu uvek na njenom repertoaru. Umetnost je uvek korektiv onog što se odvija u stvarnosti. Ona pomera stanovište, otvara drugačiji pogled na stvarnost. A problemi u stvarnosti su baš ono za šta se umetnost hvata, svesno. Umetnost polazi uvek od neravnina u sistemu, čak ih i buši i proširuje u rupe, da bi lakše ušla pod kožu sistemu i stvarnosti, ili da bi pokazala kuda bi moglo da se ode u devijantnosti sistema. Umetnost je čista, ali često prerušena u prljavost, ona je savest stvarnosti, sistema u kome živimo, savest našeg društva - kaže za "Novosti" Žarko Radaković, pisac koji živi i radi u Nemačkoj.

Ovih dana predstavio je u Beogradu "Knjigu o muzici", u izdanju "Lagune", koju je napisao u četiri ruke sa Davidom Albaharijem. Autori u neobičnoj zbirci muzičkih eseja i proznih minijatura opisuju koncerte na koje su odlazili zajedno, ispisujući oglede o savremenim muzičkim tokovima, stanju duha i raspoloženju, a knjiga donosi priče o rege grupi Groundation, triju "Medeski, Martin i Vud", gitaristi Bilu Friselu...

U "Knjizi o muzici", po Radakovićevim rečima, i te kako je reč o tim neravninama, o negativnim utopijama, o nekim stranama emigracije, o raspolućenosti nekoga ko živi u inostranstvu a misli na svom maternjem jeziku.

JEZIČKI APSURD * KOLIKO je naša najbolja savremena književnost zastupljena u velikim jezicima? - Malo. Nedovoljno. Na nemačkom jeziku je recepcija naše savremene književnosti često napredovala i u talasima neknjiževnih okolnosti. Apsurdno je da je poslednji rat podstakao interesovanje za naše pisce. Međutim vihor predistorijskih zbivanja izbacuje na površinu sve, pa i manje kvalitetnu književnost. Jer u burna vremena se teško razlikuju istoriografija, publicistika i književnost. Patnja nekada izlazi na videlo brže u kolumnama. Ali u njima se i manipuliše. Neki naši pisci će tek morati da se dokazuju kao kvalitetni književnici, iako su već izašli na strano tržište.

- Oduvek su me interesovali drugi mediji. Želeo sam da postanem filmski reditelj. Ali umesto filmske škole studirao sam, privremeno, filologiju; posle sam, privremeno, postao pisac. Ali nisam nikada prestao da se interesujem za srodne umetnosti. Zajednički rad sa Erom Milivojevićem mi je bio možda i ključna uvodna faza kreativnog života. Izveli smo tri značajna performansa, tri predstave koje su ostavile važne tragove na sceni u Beogradu, bilo je to 1971-74. Vreme konceptualne umetnosti - kaže Radaković.

* Zajednički rad nastavio se i u književnosti?

- Tako sam pristupio i pisanju nekih knjiga. Prvi put zajedno sa Skotom Abotom. Osamdesetih godina čitali smo neke Handkeove knjige, zajedno, i sve vreme razgovarali o njima. I najedanput nam je palo na pamet da otputujemo na teritoriju Handkeove knjige "Ponavljanje". Hteli smo da proverimo verodostojnost opisanoga u knjizi. Da istražimo odnos između fikcije i stvarnosti. I pisali smo usput. Tako je nastala naša knjiga "Ponavljanja". Desetak godina kasnije smo napisali "Vampiri & Razumni rečnik". Obe ove knjige objavljuje ovih dana njujorški izdavač Punctum. Otprilike u sličnom odnosu prema umetnosti smo i David Albahari i ja pisali našu "Knjigu o muzici". Počeli smo spontano, opisujući zajedinički odlazak na jedan muzički koncert. A onda, prirodno, razgovarajući o muzici, nastavili smo pisanje ove knjige. Važno je reći da smo pisali uvek u dijalogu, razgovarajući, podstičući tekstovima jedan drugog na dalje pisanje. Sa Davidom mi je to bilo najbolje moguće. Izuzetno iskustvo.

* Izabrali ste da pišete o nekim manje poznatim muzičarima i grupama?

- Pisanje o muzici je ovde, ipak, bilo u drugom planu. Mogli smo da pišemo o bilo kojoj drugoj muzici. Jedan drugome smo predlagali omiljenu muziku za slušanje. Ja Davidove muzičare uopšte nisam poznavao, ali sam ih slušao pomno. U neke, kao grupu "Morfin", čak sam se zaljubio. Važno je da smo mogli uz tu muziku da pišemo. Jer mi smo pisci. Pisali smo svoju prozu, slušajući ovu muziku. Pišući uz muziku, tragali smo za motivima pisanja, za svojim temema. Istraživali smo svoj književni izraz. Ovo je knjiga o slušanju muzike, bolje reći o pisanju proze uz slušanje muzike. Hteli smo da pokažemo da je tako nešto i te kako moguće. Izuzetno iskustvo.

* Pišete na jednom mestu o sebi kao umetniku, u senci velikana - Petera Handkea.

- Ja sam, poznato je, ne samo književnik, autor, nego i prevodilac. Prevodim svesno samo jednog autora, Petera Handkea. Takav odnos prema prevođenju je i deo određenog autorskog koncepta. Handke je u mom opsesivnom, postojanom, radu na prevođenju njegovih dela i neka vrsta moga junaka. I sve što se odvija u našem odnosu ispunjeno je nizom izazova, životnošću, tajnama, baš kako se to odvija u životu junaka neke knjige i njenog čitaoca. Dakako, tu su identifikacije, poređenja, konsultacije, razgovori, ljubav, sporečkanja. Meni je to bilo potrebno već i zato što živim na stranom jeziku. Meni je oduvek bila potrebna takva pomoć, prisnost, takav autoritet, mentor, duhovni i jezički otac. E sad, što je to jedan od najvećih pisaca današnjice, to je stvar moga izbora. Mogao je to da bude i Valter Benjamin, ili Tomas Bernard, ali ja sam od početka osećao bliskost baš prema Handkeu i svemu što je on napisao. Dakako da sam, kao prevodilac i pratilac takvog pisca, bivao često i u senci, pozadini. Ali meni to nikada nije smetalo, baš sam u takvom položaju, u drugom planu, ne samo odlično mogao da vidim ono što me je interesovalo, nego sam i izgradio neki svoj pozadinski, paralelni kosmos koji i te kako živi i deluje. To je, dakle, i stvar moje autorske koncepcije, ukusa, i sklonosti. Evo, poslednjih godina se intenzivno družim sa asistentom Gerharda Rihtera, jednog od najvećih slikara današnjice, Norbertom Arnsom, koji, takođe odličan umetnik, svesno živi u senci velikana. Intenzvino Norbert i ja razgovaramo o našem slučaju. Odlično se osećamo.

LEČITI DUH * U kakvom svetu živimo, uspeva li kultura da izdrži nalete novog, kako neki kažu, obezduhovljenog doba?
- Svako doba je bilo ugroženo gušenjem ili potiskivanjem duhovnih vrednosti. Za nekoga ko radi u kulturi to jeste teško. Ali je i izazov. Odbraniti vrednosti, čuvati ih, kriti ih, lečiti duh od inficiranosti vampirizmima. Nije li Andrić pisao neka svoja kapitalna dela baš za vreme rata?

* Handke neke domete srpske književnosti vidi u rangu sa evropskim vrhovima?

- Da, Handke sa uzbuđenjem čita i doživljava književnost srpskog jezika. Pre četiri godine sam, u nemačkom časopisu za svetsku književnost Schreibheft, objavio izbor iz Handkeove recepcije srpske književnosti. Meni je dirljivo koliko se taj pisac trudio da bude informisan o književnosti na stranom jeziku. Još mi je dirljivije njegovo doživljavanje nekih knjiga naših pisaca. Za nas je to svakako veliki poen. Jer mišljenje najvećih pisaca je uvek pod najvećom prismotrom javnosti. Tu najimpresivnije počinje recepcija na stranom jeziku. Konačno, nije umetnost sport. Nema tu boljeg. Vrednosno ne postoje nacionalne razlike između književnosti nemačkog, srpskog, ili nekog indijanskog jezika. Veliki umovi to znaju.

* Kako je srpskom piscu u tuđini?

- Moja odrednica emigracije je i negativna. Niko nije lud da napusti tek tako svoj dom, svoj jezik, svoju zemlju. Ako mora, okej. Ali život u emigraciji je uvek dvostruk. Pisac u emigraciji, dakle, uvek dvostruko gleda na stvari, jednim okom onako kako gleda domaćin zemlje u kojoj živi, drugim okom onako kako gleda neko iz njegove ostavljene zemlje. Dakle, nimalo lako opažanje, osećanje, doživljavanje, promišljanje stvarnosti u kojoj takav pisac živi. Pisanje u emigraciji je krajnje kompleksno, već u samom izboru repertoara. Čim se pisac emigrant odluči za jednu temu, odmah je vidi u nekoj drugoj svetlosti. Pisanje u emigraciji je stalno prelaženje iz jednoga u drugo. Ludilo.