SMAK sveta događa se svaki dan, na ovom ili onom kutku planete, u duši ovog ili onog čoveka, a pesnik nastoji da se prenese u dušu svakog koga je video, čuo, čiji je život upoznao. Tu metaforu sam učinio univerzalnom - kaže za "Novosti" Stevan Tontić, srpski pesnik iz Sarajeva, o novoj knjizi pesama "Svakodnevni smak svijeta", u izdanju "Trećeg trga", koju je nedavno predstavio na Beogradskom festivalu "Trgni se! Poezija".

Tontić se posle višegodišnjeg egzila u Nemačkoj (1993-2001) vratio u Sarajevo, a poslednjih godina ima i beogradsku adresu.

Većinu pesama u novoj zbirci napisao je u poslednje dve godine, iako kaže da je mislio da novu knjigu neće još dugo imati.

- Ali, eto, odjednom su naišli neki impulsi i napisao sam celu zbirku. Ima pesmama i na osnovu nekih starijih zapisa. Ponekad se dogodi da čovek razvije stih koji je napisao pre dvadeset godina, odjednom mu se nešto otvori.

SLIKE RATA PESME koje sam pisao u ratu u Sarajevu, koje su sadržajno najteže i najgroznije slike nose u sebi, možda sam čak najlakše napisao, zato što su mi te slike bile date spolja. Nisam morao ništa da izmišljam, trebalo je samo da ih organizujem na estetski valjan način - kaže Tontić.

* Predstavljate nekoliko ciklusa, po formi i tematski dosta različitih?

- Knjiga ima ciklus vezan za moje sećanje na detinjstvo na selu, tamo pod Grmečom, a završava se sa nekoliko pesama iz Berlina. Pretežniji deo knjige nastao je na osnovu doživljaja iz zemlje u kojoj živim. Traume rata još uvek me prate. Ono što sam doživeo u Sarajevu, u onom ratnom užasu, za mene je bila propast sveta, apsolutna katastrofa. Ali i mir koji je nastao posle rata, nije baš neko srećno doba...

* Moto beogradskog festivala poezije bio je "Ti, međutim...", iz "Lamenta nad Beogradom" Miloša Crnjanskog.

- Možda i kod mene postoji to "međutim", koje često nije izgovoreno, jer tu ima dosta motiva koji su vezani za izbeglištvo i egzil, za život u tuđini, u stranoj kulturi i stranom jeziku, ali i za iskustva iz naše zemlje. Mislim tu na našu bivšu, veliku zemlju, ne samo na BiH, u kojoj sada živim, mada sve češće živim i u Srbiji.

* U pesmama preovladava apokaliptično iskustvo?

- U biblijskoj apokalipsi postoji nada o stvaranju nove zemlje i novog neba. Kod mene je ta nada prigušena ali ima i trenutaka ozarenja.

* Šta danas čoveku pruža nadu?

- Kao verovatno i svi pesnici, i ja govorim da je ljubav spasonosna. U prijateljima ili značajnim umetničkim delima čovek pokušava da nađe neku nadu. Iz apsolutnog beznađa ne bi se moglo ništa raditi, pa ni pisati, koračati ni disati. Onda bi čovek kapitulirao. Još verujem u značenje umetnosti i ljudskih dela. To je nada da čovek može nešto da kaže što će biti relevantno i za druge ljude.

* Mnogi govore da poezija više nema neku ulogu?

- Govore da uopšte književnost i umetnost nemaju ulogu kao u prethodnom režimu, u socijalizmu ili u njegovoj oštrijoj formi - komunizmu. Pominje se kako je tad književna reč bila važna, pa se uzimaju mnogi primeri kažnjavanja pisaca, zabrana knjiga, jer je vlast imala neku vrstu straha od drugačijeg jezika, od jezika slobode. Danas se može reći sve, samo što to više nije važno. Slobodu niko ne ograničava, ali je čovek ograničen da se ispolji, svet mu ne nudi ništa naročito. Došli smo u takvo vreme i prostor. Postoji, ipak, izvestan, doduše tanak sloj ljudi koje pesnička i druga umetnost zanima i nešto im znači. Nikada nisu postojali veliki krugovi ljudi koji su se istinski zanimali za poeziju i za umetnost. Ne očekujem da poezija bude mnogo čitana, ali neku vrstu utehe pa i radosti predstavlja i taj mali broj ljudi koji će ostvariti dodir sa nama, podeliti sva naša iskustva.

RAZORNA STRANA * Često se pitate šta je čovek? - Vidim u njemu i anđeosku stranu prirode, veliko i lepo što stvara, ljubav za koju je sposoban, nesebičnost, ali i onu razornu stranu. To je ono što me neprestano progoni i o čemu moram da se pitam.

* Kako je u bogatijim evropskim zemljama?

- Situacija je drugačija, ne u smislu da je tamo književnost društveno značajnija nego kod nas, nego umetničko stvaralaštvo ima mnogo veću podršku. U Nemačkoj postoje mnoge fondacije, stipendije, nagrade za pisce, tako da samostalni autori mogu da prežive baveći se samo svojom umetnošću. Kod nas je to vrlo teško.

* Kažete u jednoj pesmi da "život postaje preplavljen sevanjem bliceva i ikonama novih gospodara, koncertima folk-diva, festivalima porno-zvezda, gostovanjem cirkusa u bogonapuštenim oblastima"...

- Počelo je pre nekoliko decenija u skladu sa onim: "hleba i igara". To je naličje duboke ekonomske, društvene i moralne krize. Gotovo sve se pretvara u neku vrstu zabave, da bi se tobož ljudima pružilo neko olakšanje te teške, nevesele svakodnevice. Nisam toliko pretenciozan da bih sve to osuđivao ili odbacivao kao kič ili nešto jeftino. Svako može da odabere za sebe i po svom ukusu u kojim će događajima učestvovati i šta će pratiti, ali to je, ipak, uzelo tolikog maha, da je pomalo zabrinjavajuće što se tiče vaspitanja javnog ukusa i mladih generacija. Pod pritiskom zabavljačke umetnosti i kulture mnogi ljudi nemaju motiv i podsticaj da dođu do nečega malo višeg i značajnijeg.

* Koliko su religioznost i duhovnost prisutne u savremenoj poeziji?

- Velika poezija ima i duhovnu dimenziju. Ona ne mora biti direktno religiozna, ali to je neka vrsta razgovora sa tajanstveniom višim silama, sa Bogom. Kod mnogih postoji stav apsolutne negacije duhovnih vrednosti ili onoga što je vezano za religiju, crkvu i tradiciju religioznog života, a s druge strane, imate mnoge novoverne koji pišu poeziju bez većih kvaliteta. Kod mene su razgovori s Bogom prisutni od pesničkih početaka. Jedna moja knjiga iz 1977. zove se "Hulim i posvećujem". To je bio rezultat spoznaje da su svetost i ono što je druga strana medalje - zlo, ustvari povezani. Možda ne bi ni bilo osećaja za jedno ili drugo, bez te paradoksalne povezanosti. Da nije bilo tolikog zla u istoriji, tolikih katastrofa i ratova, možda velike religije kao hrišćanstvo ne bi trajale dve hiljade godina. Nestale bi kao neke ideologije za par decenija. Upravo stoga što postoji zlo u čoveku koje se u ratovima toliko razobruči, da nas prosto porazi, imamo potrebu za nečim višim od samog čoveka.

* Kako je srpskom piscu u Sarajevu?

- Mnogi me pitaju kako mi je tamo i zašto ne dođem u Beograd ili Novi Sad. Mislim da nikome nije veselo, ne samo srpskom piscu u Sarajevu, nego ni bošnjačkom ni hrvatskom. Ne samo zbog međunacionalnih tenzija koje još postoje i koje se, nažalost, uskoro neće smiriti (bar ja ne vidim neku veliku šansu da se razvije normalan život i poverenje među narodima), katastrofalna je i ekonomska i politička situacija. Mogao bih da živim na bilo kojoj tački planete, ako imam bar jednog prijatelja i ako imam neku komunikaciju sa onim što je za mene bitno - sa kulturom moga jezika. Nisam se vezao za Sarajevo. Čovek ne zna gde će umreti i gde će završiti. Razmišljam i o odlasku, mada iskreno ne znam gde bih. Nisam više mlad i nemam više nikakvih ambicija da učestvujem u nečem bitnom. Dovoljno mi je ako mogu negde skromno i mirno da živim, i možda još nešto napišem.

* Upozoravate da postoji još jedan problem?

- Kada se govori o srpskim piscima iz Bosne i Hercegovine, govori se samo o onima koji žive u Republici Srpskoj. Postoje neki konkursi u RS na kojima pravo učešća imaju samo pisci iz RS i Srbije. Ne pada im na pamet da možda ima neki pisac koji živi u Federaciji. Postoje ljudi koji hoće da nas sabiju u stroge okvire, zauvek neprelazne.

* Kako gledate na pitanja novih jezika?

- Stvaraju se lažni problemi kad ne mogu da se reše glavni životni problemi.