Radomir Damnjanović: Furunu sam ložio slikama

UMETNIK bogate, uzbudljive i dinamične međunarodne karijere (kako ga karakteriše Jerko Denegri), Radomir Damnjanović Damnjan suočava se ovih dana u Galeriji RTS sa svojim ranim radovima. Kao kontrapunkt ovoj "priči", nedovoljno poznatoj i stručnoj javnosti, stoje novija dela blistavo postavljena u galerijskom prostoru Klepić na Dorćolu. To je jedan od razloga što je na kraće vreme svoju milansku adresu zamenio beogradskom.

* Kako ste se osećali suočeni sa sopstvenim mladalačkim delom?

- Zahvaljujući stručnjacima Narodnog muzeja obavljen je zaista pravi istraživački posao jer je moje rane radove teško naći. Zapanjujuće mi je bilo da su našli čak 21 sliku. Bio sam veliki skeptik - mislio sam da to ne postoji! Ta dela nisam video pola veka i bio sam zatečen. Za mene je bio veliki doživljaj da mogu da im priđem. Međutim, shvatio sam da to više nisu moje slike. Kad sam počeo da ih analiziram imao sam doživljaj kao da ih je radio neko drugi.

* Dakle, narcisoidnost nije proradila?

- Video sam neku figurativnu umetnost koja je iskakala iz programa po kom smo radili na Akademiji. To je bila jedina konstatacija pri pogledu na ta dela. Zapravo, video sam da sam savladao ne ono "šta", već "kako".

* Zašto ste bili zapanjeni da je Ljubica Miljković iz Narodnog muzeja našla čak 21 vašu sliku?

- Kao sasvim mlad slikar bio sam u jednom trenutku u stanju velike smetnje iznutra. Osećao sam veliki pritisak i želio sam da se oslobodim svog tog ranog dela taloga. Odluka nije bila laka: spalio sam oko 70 slika i više od 1.000 crteža. Furunu sam ložio danima. I stvarno, katarza je bila potpuna, bolje sam se osećao i mogao sam oslobođen da nastavim da radim.

* Novije slike u galerijskom prostoru Klepić sasvim drugačije deluju nego svojevremeno u "Cvijeti Zuzorić"?

- E, to je priča o beogradskim izlagačkim prostorima. U "Cvijeti" su napravljene neke galerije koje su dobre za numizmatičare, za babe i žabe. Nekad je to bio odličan celovit izložbeni prostor. Tu sam imao priliku da vidim "Lenjina", Sretena Stojanovića, visokog 10 metara... Kasnije su se ljudi "dosetili" da podrum u kom je bila besplatna radionica za umetnike pretvore u noćni klub i kafanu, da dobro smišljen prostor paviljona ispresecaju glomazim stepeništima i trapavom galerijom. Galerija ULUS je dobra za slikara koji radi malo i retko. I dobra je za one koji šetaju korzom ližući sladoled da malo zavire. Najbolji izlagački prostor je Muzej "25. maj", ali seljačko građanstvo misli da je to daleko i nedostupno.

* Muzej savremene umetnosti?

- Odličan prostor, ali on je u rekonstrukciji koja je posledica političkih odluka, da se pod "firmom" restauracije muzeji zatvore i da se finansiranje kulture svede na minimum. Ako neko hoće da gradi društvenu strukturu, pluralizam, onda mora da vodi računa o socijalnom miljeu u kom kultura zauzima značajno mesto. Dakle, prvi put na Balkanu imamo situaciju da je doneta politička odluka da se kultura finansira u tako mizernom procentu. To je neprimereno bilo kojoj ozbiljnoj ideološkoj ili političkoj strukturi. To je neprihvatljivo i s moralne, i sa intelektualne - sa svake moguće strane. Time je nanato veliko zlo ovom narodu.

* Ipak, Narodni muzej će i bez rekonstrukcije proraditi?

- To je odluka samog Muzeja a ne politike. Rešili su da prekinu agoniju jer imaju prava da upravljaju nasleđem o kom brinu. Desetogodišnjim zatvaranjem muzeja bačena je ljaga na kulturu celog naroda kom je politička struktura želela da bude eksponent i "avangarda", predvodnik...

* Da li privatni muzeji popravljaju tu depresivnu sliku?

- Intencija je veoma pozitivna. Macura je u Banovcima skupio zbirku koja ima određenu ozbiljnost, ali on je to nazvao muzejem. Kao jedinka mogao je to nazvati i "Luvrom". Ali, muzej podrazumeva mnogo više od jedne zbirke. Muzej Cepter formira, rekao bih - neki srednji kvalitet i od toga ne ide dalje. To je kao osnov dobro ali očekivao sam da pokaže veću hrabrost u sakupljanju i izlaganju dela savremene umetnosti. Ali, u svakom slučaju treba da poštujemo napor tih ljudi.

* Onda nam kao "uteha" ostaju još jedino galerije?

- Postoje partijske galerije, a to je inferiorna pozicija. Postoje one koje kao nisu prodajne nego se bave, kako kažu, kulturom. I postoje one koje hoće da trguju, a jedna od tih je otvorena pre nekoliko dana u Rige od Fere. Ali, na planu beogradskih galerija vlada zapravo prilično haotično stanje...

* Kao i u ULUS-u?

- ULUS u ovo ne treba mešati. To je staleška organizacija. A, oni koji bi da otmu Paviljon nek ga sami sebi izgrade na obroncima Avale. ULUS može, vidimo, da radi i bez struje, ali ne i sa ponižavanjem umetnika. A Grad mora da ispunjava svoje finansijske obaveze. Ako grad finansira košarku, maratone, dečije i gej parade - onda mora da finansira i milje koji stvaraju umetnici, članovi ULUS.

* Da li umetnici treba da finansiraju ULUS?

- Oni ga i finansiraju kad imaju otkupe. Dođe, recimo, komisija grada Beograda i hoće da otkupi sliku. Cena se zna a da bi im ispostavio račun - po zakonu umetnik odlazi u Udruženje da "pečatira" račun i od cene mu se skida određeni procenat.

* To je poznato - ranije je otkupljivala država, grad, preduzeća...

- Ministarstvo spoljnih poslova je priređivalo reperne izložbe naše umetnosti u inostranstvu. A sad država ne finansira ništa. A, ko joj je dozvolio da može da se odrekne kulture. Nije pitala ni mene, ni narod... taj rezon je veoma opasan.