PET godina posle glumačkog angažmana u komadu Sare Kejn, “Fedrina ljubav” u JDP, Mirjana Karanović baviće se istim piscem, ali na rediteljskom zadatku: U petak veče je na sceni Bitef teatra premijerno izvođenje drame “Psihoza u 4.48”.

Reč je o poslednjem delu autorke ekspresionističkog postdramskog teatra, po čijem završetku je izvršila samoubistvo. Naslov komada zapravo označava vreme u koje se, svakodnevno, u ranim časovima budila - u depresiji i teškim psihičkim stanjima...

- Tekst “Psihoza u 4.48” za mene je bio koliko provokativna, toliko i zastrašujuća tema. Sa svakim, pa i najmanjim ličnim iskustvom koje imamo sa depresijom, kada prođe, više ne želimo da se bavimo. Sara Kejn je posle napisanog komada okončala život. Zato je ovo i neka vrsta oproštaja, a njene reči imaju posebno značenje. Jer govore o duši - ističe Mirjana Karanović.

- Činjenica da je reč o mladoj ženi, pri tom i veoma talentovanom umetniku, dugo me je okupirala. Istovremeno, plašila sam se da li time treba da se bavimo budući da živimo u depresivno vreme kada bi svi želeli da pobegnu od te priče.

Naša proslavljena umetnica ističe da je komadu pristupila više kao zanimljivom scenskom dešavanju nego kao “kopanju” po sopstvenim ranama i da koliko se bavila emocijom, toliko se bavila i formom:

- Od nekih tema ne možete pobeći, ma koliko okretali glavu. “Psihoza u 4.48” nije nešto što je nepotrebno ljudima. Važno je suočavanje sa nekim bolnim tačkama u našim životima. Nadam se da će gledaoci imati bolju perspektivu i na lične emotivne doživljaje... Našla sam se pred uzbudljivim literarnim štivom visokog, poetskog kvaliteta. Imala sam sreću da radim sa mladom ekipom, prolazak kroz ovu vrstu teme je bio težak, ali dobar proces. Za divno čudo, koliko god da sam strahovala od “kopanja”, rad je tekao gotovo bezbolno. Možda i zbog toga što sam se dugo pre njega bavila tekstom.

Živa reč na sceni biće, na neki način, upotpunjena koreografskim elementima i video-materijalom, pa se tako kombinuju pozorišna i filmska sredstva:

- Volim pozorište u kome telo i glas imaju ravnopravno učešće u predstavljanju određenog dramskog materijala. Moderni teatar traži glumca koji može višestruko da se izrazi. Mnoge stvari smo rešavali i u “kontri” od očekivanog: uspeli smo da pronađemo i duhovitosti. Ali i zbog takvih neočekivanosti, teatar je dragocena umetnost...

U predstavi igraju Darija Rajšić, Vanja Ejdus i Damjan Kecojević. Koncept scene uradio je Gorčin Stojanović, a kostime Zora Mojsilović.

KRIK ZA LJUBAVLJU

- “PSIHOZU u 4.48” već desetak godina čuvam u kompjuteru i odavno želim da je radim - kaže Vanja Ejdus. - Tema jeste depresija, ali i nešto drugo, još dublje: krik za ljubavlju i praznina koju njen nedostatak ostavlja u srcu. Pred nama je remek-delo savremene dramaturgije, otvorene forme. Može da se radi od monodrame do koreodrame. Mira je ponudila vrlo čvrst koncept, a ja volim istraživačko pozorište u kome dolazimo do najdubljih slojeva svog bića istovremeno tragajući za formom koju treba preneti na scenu. Mada je komad pisan u prvom licu, u našoj verziji izvešće ga tri glumca - Darija i ja igramo dve suprotstavljene strane jednog bića, rascepljenu ličnost, a Damjan psihijatra. “Psihoza u 4.48” je koliko poetičan toliko i brutalan tekst. U svakom slučaju, potresan.