Filmovi Vlatka Gilića na festivalu evropskog filma u LA

Radmila Radosavljević

23. 03. 2013. u 09:09

Na reprezentativnom Festivalu evropskog filma u Los Anđelesu kao veliki događaj priređena je retrospektiva reditelja Vlatka Gilića. U Srbiji nije imao nijednu retrospektivu

NA reprezentativnom Festivalu evropskog filma u Los Anđelesu (prvoj i jedinoj manifestaciji za promociju evropske umetnosti koja je od američke Akademije za film dobila festivalski grant), kao veliki događaj priređena je retrospektiva reditelja Vlatka Gilića. Prikazivanje Gilićevih dela "Homo Homini" (1970), "Zategni dele" (1970), "In Continuo" (1971), "Juda" (1972), "Dan više" (1972), "Moć" i "Ljubav" (1973) započelo je 5. marta u Pacifičkom filmskom arhivu na Berkli univerzitetu, nastavljeno na Univerzitetu Kalifornija u Irvinu, a potom u Los Anđelesu - u Spilberg sali američke Kinoteke na Holivud bulevaru, kojom programski upravlja Los Anđeles film forum (najstarija asocijacija koja prikazuje dokumentarne filmove i priređuje retrospektive najznačajnijih svetskih autora). Gilićevi filmovi biće prikazani i u Ostinu, Sijetlu, a tokom aprila i u Njujorku. Tako će se sa delima nastalim pre 40 godina, koje je stvorio jedini reditelj iz jugoistočne Evrope koga su američki kritičari svrstali među 50 velikana svetske kinematografije (uz Čaplina, Velsa, Hičkoka, Tarkovskog, Felinija, Kjubrika, Bergmana, Kurosavu... i na toj listi nalazi se ispred Antonionija), upoznati nove generacije studenata filmske umetnosti i savremena, sadašnja publika.

S druge strane, retrospektiva Gilićevih ostvarenja na Festivalu evropskog filma koja je, verovatno, već deseta koja se u Americi priređuje našem reditelju tokom prethodnih decenija, nama možda govori nešto drugo - o našem kulturnom i duhovnom paradoksu. Jer, Vlatko Gilić, pored toga što ne snima i što je isključen iz našeg filmskog života već 30 godina, u Srbiji nije imao nijednu retrospektivu do sada! Dela umetnika koja se nalaze u Filmskom odeljenju Galerije modernih umetnosti u Njujorku kao deo svetske kulturne baštine (pohranjena su u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti, u skloništu od svakog mogućeg razaranja, pa i atomskog), našoj publici nije omogućeno da ih vidi! A Vlatko Gilić je tu, među nama, priliku da se druže s njim imaju njegovi studenti magistarskih i doktorskih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju. Veliki gospodin našeg filma i našeg grada može se sresti u šetnjama Knez Mihailovom, i ukoliko imate privilegiju da s njim povremeno podelite kafu i neke prepodnevne razgovore, uvek će vas zadiviti njegova radost življenja, jer gorčina ne dolikuje pravom umetniku, smirenost kojom prihvata "poredak stvari", svoju poziciju da je ovde "zabranjivan" i "izbrisan" ne samo od komunističke, nego i od svih drugih vlasti koje su se smenjivale. I sada, dok se u Los Anđelesu njegova retrospektiva odvija kao filmski događaj, on je ovde, u Beogradu, spreman da ćaska o zimi koja nas napušta, prvom danu proleća. I kao što svojevremeno nije želeo da dobije Zlatni globus, samo da ne bi morao da bude u centru pažnje, za koji je među pet ostvarenja bio nominovan i njegov film "Ljubav", tako je i sada. Gilić je onaj čovek, kako pominje, koji iz sebe posmatra sebe, udiše istinu o sebi i saznaje da je uvek izbegavao da bude tamo gde je mogao da ne bude. A što bi većina ljudi smatrala nekim zadovoljstvom. Moglo je biti slavlje povodom dobijanja nagrade za filmsko ostvarenje, domaće ili inostrano, svejedno. Nije želeo da prisustvuje. Filmovi su napravljeni, prikazuju se i traju. Oni pak koji su za ovih 30 godina, koliko ne radi, mogli da budu stvoreni, a nisu, njegova je nada da je moguće da će se prikazivati. Ako se ikada stvore uslovi za to da se neostvarena dela, ali mentalno proživljena, vide kao misli koje, zanemarujući slike na još važećoj celuloidnoj traci donose prava i istinska uzbuđenja. Eto, na takvim projekcijama njegovih neostvarenih filmova Vlatko Gilić bi sigurno s radošću prisustvovao.

NAJVEĆI OD NAS POSLEDNjI igrani film koji je Gilić snimio bio je "Dani od snova" 1980. Od tada, bez obzira na domaće i svetske nagrade koje je imao, za 33 godine od države nikada više nije dobio sredstva za snimanje novog filma, a sve je počelo tako što je neko od tadašnjih komunističkh cenzora njegove filmove proglasio "antidržavnim". Gilić, nažalost, ovde nije imao nikoga ko je hteo da mu pomogne. Onako kao što je Ingmar Bergman omogućio Tarkovskom da snimi novi film nakon proterivanja iz Rusije. On je najveći od nas, govorio je Bergman, i mora da radi. Gilić je, međutim, ovde "eliminisan", iako je redovno učestvovao na svim našim konkursima. Iza njih ostalo je oko deset scenarija spremnih za snimanje. A kad piše scenario, on u mislima pravi knjigu snimanja i mentalno zamišlja svaki kadar. Ostavlja samo onaj deo koji je i za njega tajna, koju bi otkrivao tokom snimanja...

A u tim neobičnim, neformalnim šetnjama beogradskim centrom, od Gilića se može naučiti gotovo sve - da je naša stvarnost beskonačna, da nije samo ono što jeste, već ono što od nje napravimo, da se ovaj svet može snažno izraziti, a da se ne priča, da se cela umetnost bazira na nesvesnom, gde su kao tajna uskladišteni milioni godina, da je film ono što nije iskazano i ono što nije smešteno u kadar, da treba slediti snove, jer je u njima smešten čitav kosmos našeg života, da vreme ne postoji, i da je važno samo pitanje zašto je čovek rođen, ako ne ostvari ono zbog čega je rođen... Kaže da se ljudi uvek nađu u svojoj usamljenosti - Tarkovski, najveći ruski reditelj koji je bio potpuno usamljen, napravio je film "Rubljov" o najvećem slikaru u svom narodu. Bio je prognan zbog svog dara, iako i danas gotovo nijedan reditelj ovog sveta još nema ključ da uđe u tu sobu tajni u koju je Tarkovski odavno ušao, i gde se baškari. Drugi veliki ruski reditelj, Sergej Paradžanov, bio je zatvoren. I pamti se kako je tada Vlatko Gilić molio glumca Sergeja Bondračuka, koji je u to vreme bio ministar kulture Rusije, da Tarkovskog i Paradžanova, s kojim je bio veliki prijatelj, i u čijem je društvu proputovao Sibirom i Ukrajinom, ne proteruju. Neka im se "bunkerišu" filmovi, neka ih zabranjuju, samo ne treba proterivati ljude koji su vezani za svoju zemlju, jer to znači da će izgubiti impuls za arhetip. Ovi velikani su za rusku kinematografiju do danas ostali ipak "nepodobni" i "tuđi" reditelji.

Da li je "proterivanje" Vlatka Gilića iz filmskog života možda još teže, jer Tarkovski je ipak radio u inostranstvu, a on je "prognan" svojim delom? Kineski filozof Lao Ce rekao je i zapitao se: "Ko zna sudbu moje misli što sa oblacima ovog momenta napušta planinu Fudži?". To je za Vlatka Gilića ista tačka, kao i Foknerova misao da je umetnost srce na vrhu igle. Važno je misliti, jer je misao neuništiva, i tako će trajati i one misli na nekoj celuloidnoj traci...

MALA SVETLOST

PRVI film koji je Vlatko Gilić snimio po završetku akademije bila je "Mala svetlost", a on je izašao iz njegovog prvog sna, i to na rođendan, kada je imao samo godinu dana. Sanjao je planinu satkanu od najsitnijih delova, i on je morao sve da ih izbroji, iako nije imao pojma ni o brojevima, ni o brojanju. Ali, u snu je počeo da broji, zrno po zrno... Onda se svetlost transformisala u dečaka koji hoće da se oslobodi svoje senke, a nikako ne uspeva. Tada na nekom pesku susreće devojčicu, svoju vršnjakinju, koja hoće da izmeri svoju senku. Ali, kad se zaigraju, i dečak i devojčica zaboravljaju na nju. Za film "Mala svetlost" Gilić je trebalo da dobije nagradu "Kekec", ali su ga ljudi koji su žirirali pozvali i zatražili od njega da se odrekne nagrade u korist filma koji nije ni ušao u konkurenciju, koji je naknadno ubačen. I on se odrekao.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

jagos

23.03.2013. 09:45

Kakvo neukusno poredjenje sa Tarkovskim, kakav sraman (samo)reklamerski flajer! Ko je i kada zabranio filmove Vlatka Gilica poslednjih trideset i kusur godina? "Dani od snova" je prosao katastrofalno i na festivalima i u bioskopima. Uz to, dozivljavati sebe kao progonjenog a vise od tri decenije glumiti ponedeljkom profesora rezije na novosadskoj Akademiji umetnosti, predavati i poyorisnu reziju a da nikada bar jednu predstavu napravio nije. Sramno!

Predrag

23.03.2013. 09:56

Da, a zato su se u medjuvremenu snimale svakave gluposti poput Manastirske rakije, Terasa na krovu, Zikine dinastije, u poslednje vreme Sjaj u ocima, Sisanje i Sejtanov ratnik. Imao sam prilike da privatno gledam Kicmu od Gilica koja je stvarno odlicno reziran i zanimljiv film!

annina

25.03.2013. 22:44

Jagose,o ovom covjeku su lose pricali samo ljudi koji nijesu bili ni blizu njegovom intelektualnom nivou,odnosno koji su jako ograniceni. Koliko je dobar umjetnik dovoljno govori podatak da se njegova djela cuvaju u Filmskom odeljenju Galerije modernih umetnosti u Njujorku kao deo svetske kulturne baštine (pohranjena su u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti, u skloništu od svakog mogućeg razaranja, pa i atomskog).Da li je moguce da je Vlatko cijenjen svugdje vise nego kod nas?