Molina: Ponavljamo greške zbog kojih su drugi patili

Dragan BOGUTOVIĆ

26. 01. 2013. u 10:15

Sesario Antonio Molina, o "Gradovima u kojima umine bol", Beogradu, sustretu kultura. Ivo Andrić je jedan od velikih pisaca 20. veka, koji nas uči da razumemo Balkan kao "mesto gde se stvara više istorije nego što se može podneti"

ZA čoveka 21. veka od fundamentalnog je značaja poznavanje vlastite prošlosti. Pogrešno je misliti da su naši savremenici oni ljudi s kojima mi sada živimo, jer, zapravo, naši savremenici su oni s kojima se razumemo i s kojim možemo da razgovaramo, svejedno iz koje da su oni epohe ili doba. A to se meni dešava kada čitam Virgilija, Ovidija, Dantea... Problem je u tome što prošlost ne poznajemo dovoljno, pa zbog toga i dalje ponavljamo greške zbog kojih su drugi već patili pre nas, smatra Sesar Antonio Molina, jedan je od vodećih savremenih španskih pisaca.

Ovaj prozni pisac, esejista i pesnik do sada je objavio više od 30 knjiga, prevedenih na sve važnije jezike. Bio je direktor Centra lepih umetnosti u Madridu i na čelu Instituta Servantes, ministar kulture Španije, poslanik u španskom parlamentu. Njegova knjiga "Gradovi u kojima umine bol", koju je nedavno objavio "Arhipelag", posebno je pripremljena za srpske čitaoce i u ovakvom obliku nije objavljena ni na španskom jeziku. Tekstovi u knjizi pisani su kao plod piščevih putovanja, stvarnih i književno-istorijskih i njegove vezanosti za gradove iz različitih krajeva sveta, među kojima i Beograd.

* Jedan od tekstova u Vašoj knjizi posvećen je Ivi Andriću. Šta Vas najviše impresionira u delu srpskog nobelovca?

- Ivo Andrić je jedan od velikih pisaca 20. veka. Nažalost, u Španiji ne postoji toliko prevoda njegovih dela koliko bi trebalo da ih bude, pa ne mogu da govorim o njegovom celokupnom delu, ali "Na Drini ćuprija" i mnoge priče koje sam pročitao pokazuju da je reč o piscu izuzetne kulture, s veoma osobenim stilom pisanja. A on je vrlo dobar primer koliko je neophodan suživot različitih jezika, religija i kultura. Veliki nobelovac uči nas da razumemo Balkan koji je, kao što kaže Karl Kraus, "mesto gde se stvara više istorije nego što se može podneti".

OPASNOST OD FANATIZMA *U NEKIM od vaših gradova "u kojima umine bol" vekovima su živeli ljudi različitih religija, nacija, kultura. Kako objašnjavate da se takav suživot ponekad pretvara u eksces, pa i krvavi sukob?
- Suživot i poštovanje različitih religija, nacija i kultura su neophodni, jer, između ostalog, doprinose veličini ljudskog bića. Suživot je u istoriji naroda bio težak zbog fanatizma, odnosno zbog onih ljudi koje misle da samo oni imaju neko pravo. Zbog toga države treba da ulažu u obrazovanje i u kulturu.

* U knjizi ste pisali i o Beogradu. Kako doživljavate Beograd?

- Imao sam tu sreću da kao direktor Instituta Servantes zvanično otvorim Institut Servantes u Beogradu i ovim povodom sam upoznao mnoge predstavnike srpske kulture. Primetio sam brojne sličnosti između Španaca i Srba koji su tada prolazili kroz okolnosti kroz koje smo mi prošli pre više godina, nakon pada Frankove diktature i na početku demokratske etape. Beograd je prelep grad s dve velike reke, prepun istorijskih spomenika, muzeja i pozorišta, kao i književnih mesta. Više puta sam se vraćao u ovaj grad povodom promocije izdanja mojih knjiga prevedenih na srpski.

* Ljubav je česta tema vaših dela. U "Gradovima" čitamo i ovu vašu misao: "Nema srećnih ljubavi, niti sreće bez ljubavi." Kako objašnjavate taj(naizgled) paradoks?

- Ljubav je esencijalna tema u životu svake osobe i večiti osnovni element umetničkog i književnog kreativnog stvaralaštva. Zapravo, ljubav je potreba da nađemo dopunu našeg "ja" u nekoj drugoj osobi. Ideja ljubavi me zanima i kao posedovanje nečega što želimo kada ga nemamo, a kada ga dobijemo, gubi svu svoju vrednost. Ova kontradikcija je sama po sebi osnovni izvor pitanja o uspostavljanju veza između ljudi i o njihovom raskidanju, do kog često dolazi kada prestane da postoji fascinacija i misterija.

* Smatrate da je "internet savršeno opravdanje za ogromnu neukost", odnosno da je "celokupno svetsko znanje stavljeno na mrežu, a opet, sve je manje obrazovanih osoba".

- Internet treba da bude podrška znanju koje svaka osoba treba da ima, ali predati internetu sve znanje kao da je neki idol obožavanja vodi nas na loš put. Ništa ne vredi to što je danas bilo kojoj osobi preko mreže dostupno milion knjiga ako ih te osobe ne čitaju. Nije važno imati ih već je važno čitati ih. Na isti način kao što nije važno da postoji mnogo pesama ili mnogo filmova ako oni koji imaju mogućnosti da u njima uživaju to ne čine. Za razliku od drugih vremena, sada postoji veća dostupnost, ali to ne znači da svi to koriste kako bi trebalo. Internet je veliko otkriće, ali može da bude zamka ako ne znamo da ga koristimo na pravi način.

STVARANJE ČITALACA - "Casa del Lector", institucija na čijem sam čelu, bavi se čitanjem u osnovi, ali više se okreće perspektivi čitanja u budućnosti, novim i revolucionarnim formama čitanja koje se već pojavljuju u našem društvu. Čitanje kao životna aktivnost, način tumačenja stvarnosti, dešifrovanje svega što nas okružuje, kako bismo pokušali da dobijemo građane sa sopstvenim mišljenjem. Čitaoce. I sve aktivnosti koje nudimo bave se stvaranjem čitaoca.

* Na kom književnom "terenu" se najbolje osećate?

- Pisao sam poeziju, prozu, eseje, ali sam uvek sebe smatrao uglavnom pesnikom, a poeziju nečim što osvaja sve ostalo što sam napisao. I to je "teren" na kome se osećam najbezbednije i najprijatnije, jer tu zaista mogu da istražujem ljudsko bivstvovanje, nešto što čovek 21. veka nije uspeo da odgonetne isto kao što to nisu uspeli ni kromanjonci, ni čovek iz bilo koje druge preistorijske epohe. Velika pitanja o životu i dalje su bez odgovora, a poezija ne daje odgovore, ali ipak postavlja druga nova pitanja i to je jedan način utehe naspram neznanja vezanog za pitanja: Odakle dolazimo? Kuda idemo? Zašto postojimo? A kako niko ne može da promeni svoju sudbinu...

* Kako pišete? Brzo i lako? Ili se dugo spremate za svaku knjigu?

- Svaki književni rod se piše na svoj način. O poeziji treba mnogo razmišljati i, samim tim, ja pišem jednu pesmu danima ili nedeljama... Pre toga pravim beleške, zapisujem reči, mnogo ispravljam do definitivne verzije, a ponekad čak ispravljam i nakon štampanja. Zapravo, nikada za mene nije završeno pisanje jedne pesme. Pa ni kada je objavljena. Eseje pišem direktnije i na način koji je više kontinuiran. Osim zapisanih beleški neophodnih za pisanje, za vreme samog pisanja se priključuju razmišljanja koja nastaju upravo dok pišem. Pisanje proze zahteva mirovanje i svakodnevnu meditaciju. Možda je to najprofesionalniji rod od svih ostalih i u dobrom i u lošem smislu. Zahteva svakodnevnu pažnju i posvećenost jer život likova i radnja o kojoj se piše uopšte ne dozvoljavaju odlaganje: oni žive, pate, boluju, ponekad uživaju... skoro u isto vreme dok pisac piše.

* Bili ste ministar kulture i narodni poslanik. Kakva su vaša iskustva u politici?

- Bio sam političar "sui generis" jer sam uvek bio više na strani kulture nego na strani politike i to me je ponekad dovodilo u konflikte pošto sam branio kulturu od drugih isključivo partijskih ili utilitarnih stavova. Nije lako ubediti profesionalne političare da kultura ne postoji da bi se koristila u političkim predizbornim kampanjama, već da je osnovni element u životu jedne zemlje. A kad je reč o Španiji, to je posebno važno jer osim intelektualaca, umetnika, pisaca i jezika, ova zemlja ima izuzetnu arhitektonsku baštinu i spomenike, i to je slika naše zemlje u svetu. Na ekonomskom planu uvek sam se borio da im objasnim da je kultura ulaganje, a ne trošak. Ulaganje koje stvara bogatstvo. U Španiji ima oko milion ljudi koji žive od kulture i od industrije koja se stvara oko nje. Bio sam i narodni poslanik predstavljajući moj grad, La Korunju, i jedna od stvari koja mi pričinjava najveće zadovoljstvo je da sam uspeo da za vreme mog mandata najstariji svetionik na svetu, Herkulov toranj, blizu koga sam ja rođen, bude proglašen Svetskom baštinom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)