Crteži Ivana Tabakovića: Kuda je nestao čovek

Savo POPOVIĆ

12. 01. 2013. u 11:38

Crteži Ivana Tabakovića iz porodične zaostavštine prvi put u javnosti. Bio je moralizator i cepidlaka u odbrani svojih načela, sa neobičnim antibalkanskim humorom

OKO dve stotine radova jednog od najznačajnijih likovnih stvaralaca Srbije, akademika Ivana Tabakovića (1898-1977), prvi put za javnost izloženi su u beogradskoj galeriji "Haos". Reč je o crtežima, skicama, kolažima, studijama koje je stvarao tokom svog života, a koje je, s obzirom na to da su iz porodične zaostavštine, malo ko od stručnjaka mogao do sada da vidi.

Ivan Tabaković se na javnoj sceni javlja kao ekspresionista na samom početku treće decenije prošlog veka zajedno sa Bijelićem, Petrovim, Radovićem i Jobom, pokazujući više od ostalih, tačnije jedino on, izvestan socijalni angažman. Kao zagrebački đak Ljube Babića, velikog hrvatskog slikara, započinje svoje stvaralaštvo ugašenom paletom i sintetičkom formom, da bi se tek posle studija u Minhenu i Parizu približio ekspresionizmu. Pod uticajem nemačkog ekspresionizma, koji je socijalno angažovan, ali i kao crtač u zagrebačkom Anatomskom institutu, ovaj vrsni umetnik kreće u novu stvaralačku avanturu.

Tabaković živi i radi u Zagrebu - crtajući skelete i detalje ljudskog tela organizuje ih u nove celine, stavlja u nove odnose i time stvara moderne igre smrti sa izrazitim moralizatorskim ciljem - da ispravi opšte društveno zlo i ljudsku glupost koja će mu tokom života često dahtati za vratom. Pored ovih groteski on slika i "Utakmicu" (1927), "Genius" (1929), "Tuču" (1929), svojevrsnu priču u formi naivnog realizma koja se takođe tiče tada mu svojstvenog "moralisanja".

Život i slikarstvo Ivana Tabakovića 1930. "cepa" na dva dela. Prvi, vezan za Zagreb i drugi za Novi Sad i Beograd. U jednom, kako zapisuje Lazar Trifunović, njegovo delo prožima pesimizam i socijalna angažovanost, u drugom atmosfera mirnog života i tihe redosti ponovo nađenog doma i rodnog podneblja.

Studirao je u Pešti, Zagrebu, potom u Minhenu u privatnoj školi Hansa Hofmana, ali je, po Trifunoviću, za njegovo umetničko shvatanje bio presudan rad u zagrebačkom Anatomskom institutu. "Crtao sam za studente i medicinare čudne geografske karte ljudskih misli i osećanja", zapisao je Tabaković i tog se pristupa, ma kako se formom izražavao, zapravo nikad nije odrekao...

Kuda je nestao čovek - to je bilo pitanje koje je Tabaković postavljao sebi i pokušavao da na njega odgovori na razne načine. Moglo bi se reći da ga upravo to u ovo naše vreme sebičluka, gramzivosti i otimačine aktuelizuje i objašnjava izložbe i knjige koje se u poslednje vreme njime i njegovim delom bave. A za života nije bio svrstan u zvezde domaće likovne scene, tako da je retko izlagao.

Ovaj socijalno angažovani "Zagrepčanin", kao Novosađanin postaje lirik. Porok, mizeriju i ljudsku glupost kao teme zamenjuje tajnama prirode i misterijama stvaralačkog čina. Doživljaj pretvara u materiju, osećanje u vizuelnu činjenicu.

Ističući da Tabaković u krugu srpskih intimista ima posebno mesto, Trifunović posebno naglašava slikarev smisao za "neobičan antibalkanski humor, pun blage ironije iza koje se krije ljudska toplina, moralizator i cepidlaka u odbrani svojih načela, umetnik neuništivog strpljenja i upornosti, sklon analizi i eksperimentu, pisanju traktata i teoretisanju. Tabaković je stalno želeo da otkriva tajnu i rešava misteriju života, čoveka, prirode i slike".

Duh, ne ovozemaljska raskoš je ono za čim se može tragati u delu Ivana Tabakovića, pa se ponekad čini kao da pita "Šta je čovek danas" i kao da poručuje da obilje ne pada sa neba te ga se odriče. Iako svoj opus nije gradio pravolinijski, konstanta u njegovom delu postoji, "pisana" je na različite nečine, sa istim stavom - otuda se sve što je ostavio i može nazvati etičkim delom.

TABAKOVIĆ I STUDENTI

Slika Petra Omčikusa "Tabaković i studenti" iz krizne 1946. predstavlja danas, kako ističe Lidija Merenik, jedinstveno svedočanstvo o neformalnoj atmosferi klase budućih zadarskih komunara kod profesora Tabakovića na Likovnoj akademiji u Beogradu, u opštoj klimi ideološkog dogmatizma i političkog i stvaralačkog jednoumlja tih godina.

Ovde se postavlja i pitanje da li se u nekoj drugoj, osim u Tabakovićevoj klasi mogla rađati sloboda za kojom će, napuštajući Akademiju, posegnuti grupa umetnika odlaskom u Zadar. Tadašnja politička elita je imala jasan stav jer je Tabaković sa Likovne "prekomandovan" na Akademiju primenjenih umetnosti i to - da predaje keramiku!

OSNIVAČ DVANAESTORICE

RoĐen je 1898. u Aradu, u Rumuniji, kao jedno od petoro dece ugledne srpske porodice. Njegov otac, Milan Tabaković, je bio arhitekt i projektovao je niz javnih zgrada u Aradu, Zrenjaninu, Novom Sadu; majka Julijana Petrović bila je iz Iriga. Dobija Grand pri za slikarstvo i počasnu diplomu, na Svetskoj izložbi u Parizu 1937, za četiri slikana panoa od fajansa koji su se nalazili u glavnom holu (Dalmatinka, Hrvatsko proleće, Bosanski motiv) i na fasadi Paviljona - Motiv iz srednje Srbije.

Jedan je od osnivača grupe Dvanaestorica (Milunović, Lubarda, Milosavljević, Gvozdenović, Konjović, Čelebonović, Aralica, Radović, Zora Petrović, Bogdanović, Mitrinović) i sa njima te iste godine izlaže prvi put. Postaje dopisni član SANU 1965. Pod rukovodstvo Miodraga B. Protića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, otvorena je 1977. retrospektivna izložba Ivana Tabakovića. Obuhvatala je 292 dela iz perioda 1914. do 1976. godine. Umro je u junu 1977. godine u Beogradu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije