Književna kritika: Mala dilerska nesreća

Vidojković se pojavio kao klasičan primer obmane prostotom. Sa nekim osećajem za priču i njen tempo, on je napisao nekoliko knjiga koje su pogodile jednu stalnu želju: potrebu za promenom. Onima koji nisu dovoljno pažljivo čitali učinilo se da bi Vidojković mogao biti neki novi glas, a njegov brutalan i primitivan nastup znak volje da se nešto promeni. Odglumljeni prezir koji je Vidojković pokazivao prema svemu pogrešno je protumačen kao otpor zatečenom stanju. Otuda se u jednoj prividnoj poetičkoj liniji koja obuhvata Arsnijevićevu i Ćirićevu prozu pravilo mesto za mladog nazovibuntovnika.

U tom proznom obliku, koji se oslanja na dinamiku tzv. slabog narativa, postoji inherentna volja za poništavanjem, otporom, izvrtanjem reda vrednosti, oblikovanjem margine i sličnim sasvim legitimnim književnim postupcima. Pa ipak, ko je imao iole strpljenja da prati kolebanja ovakve poetike, njemu je moralo biti jasno sa kakvim se teškoćama ona suočava i po tome što su već i knjige ove dvojice pisaca pokazivale prevelike razlike u vrednosti. Jednom rečju, niste morali biti oduševljeni Arsenijevićevim "Potpalubljem" ovenčanim NIN-ovom nagradom, ali ste mogli čitati ovu knjigu ne samo kao znak jednog vremena i njegove nepodnošljivosti već kao pokušaj da se pronađe alterantivan književni izraz. Teškoće su se odmah pokazale u Arsenijevićevom drugom romanu koji je trebalo da bude samo jedan od nastavaka ovog proznog ciklusa sa velikom ambicijom da kao "kloaka maksima" zahvati celu jednu epohu. I Arsenijević je tu, suočen sa nedostacima o kojima je reč, zastao i počeo da traži novi put u književnosti. Stvar inteligencije i stvarnog interesa za književnost.

Kroz pukotinu nastalu kao izraz poetičkog popuštanja zbog želje za alternativom, međutim, nahrupila je neknjiževnost, jedan orijaški soj potpisaca obeležen besprekornim osećajem za samopromociju, vešt da se predstavi kako donosi nešto novo, drugačije i komercijalno, a onda pošto je komercijalno samim tim i navodno vredno. U konačnom ishodu to je dovelo do formiranja književne estrade, a na njoj ima svega i svačega, od umišljenih veličina koje se osećaju odgovornim za duhovno spasenje do inteligentnih i obrazovanih manipulanata i manipulantkinja, od pisaca/pisica polupornografske nerealizovane žudnje do sentimentalno trivijalne voditeljske proze.

Vidojković bi da bude nešto bolje od toga, ali ako nastavi da piše kao u romanu koji je nažalost objavilo Arsenijevićevo "Rende", izdavačka kuća koja traga za alterantivama, neće biti ni to.