OSIM značaja i vrednost koju ima za nacionalnu umetnost i kulturu, svaka slika koja je ušla u Narodni muzej ima i posebnu priču o svom “prethodnom životu”. Neki od tih svojevrsnih “životopisa” otkriveni su sa zakašnjenjem od nekoliko godina, čak i decenija.

Podzemni lavirinti, trezori nekadašnje banke, danas depoi koji čuvaju nacionalno blago sakupljeno u Narodnom muzeju, vode i do “Spaljivanja moštiju Svetog Save” Stevana Aleksića. Slika je pre nekoliko godina, nakon podužeg “čamljenja” u depou, izašla na izložbu u Minhen, povodom obeležavanja 200. godišnjice minhenske Akademije, čiji je student bio Aleksić. Tek nedavno je izašla i istina o njenom poreklu.

Rad je izlagan 1945. povodom obeležavanja zakasnele 100. godišnjice Narodnog muzeja. Tad je neko od potomaka uramljivača iz porodice Slijepčević zatražio to delo, tvrdeći da pripada porodici. Naime, pre toga slika je putovala u Beč da bi se napravile reprodukcije, jer to tehnički nije bilo moguće u Kraljevini. U svitku se vratila uramljivačima da bi ponovo bila “razapeta” na blindram i izložena. Slika je bila monumentalna te se nije mogla uneti u stan i ostala je u Narodnom muzeju sa nerazjašnjenom pričom o vlasništvu.

Tadašnji direktor, Veljko Petrović, napisao je pismo nadležnim vlastima s porukom da “država ne treba da se bogati na račun građana... Mi nismo znali poreklo slike... uostalom sve će to završiti u Muzeju”. Ali, “kopanje” po dokumentaciji tek je nedavno pokazalo da je slika pripadala Društvu “Sveti Sava” koje je rasformirano posle Drugog svetskog rata, a umetnine je, zakonski, nasledio Narodni muzej!

Jedna druga, “kapitalna slika”, kako je ocenjuje Ljubica Miljković, kustos i samostalni savetnik Narodnog muzeja, ima drugačiju predistoriju. Reč je o portretu čuvenog vajara, markantnog Tome Rosandića, koji je uradio ništa manje značajan umetnik - Ignjat Job. Rosandić je bio odličan pedagog i harizmatična ličnost i bio je često meta slikara i vajara. Slika je “božanstvena”, kako kaže Ljubica Miljković, napravljena je u Supetru na Braču, u vreme kad je Rosandić radio Mauzolej porodice Petrinović, a Job je u to vreme živeo na Braču. Depo skulpture Narodnog muzeja istovremeno čuva i monumentalna vrata tog mauzoleja - Rosandićevo delo nastalo kad i Jobova slika.

Taj portret je izmakao očima stručne javnosti, nikad nije izlagan. U Muzej je dospeo kao poklon vajara Mire i Save Sandića koji su taj portret dobili (opet kao poklon) od Rosandićeve udovice Mare. Ne slučajno, jer Sava Sandić je bio “desna ruka” već onemoćalog Rosandića i onda kad je radio čuvenu kompozociju “Igrali se konji vrani”.

- Umetnička vrednost te slike je velika jer Joba pokazuje kao vrsnog portretistu, kao i njena materijalna vrednost, budući da spada u remek-dela portretske umetnosti. A uvek je bila poklanjana - kaže Miljkovićeva.

NABAVKE PORED predratnih akvizicija, koje ukazuju na izvanredan senzibilitet stručnjaka i komisija koje su odabirale dela, posle Drugog svetskog rata su dela za Muzej otkupljivala državna nadleštva, banke...
Ministarstvo kulture je to radilo do pre dvanaestak godina. Ali, mnoge značajne slike ušle su u Muzej kao pokloni i legati. Najznačajniji koji je došao u Muzej, kada je reč o zbirci slika 20. veka, je legat dr Jakova Smodlake.

Depo devet decenija (!) “krije” i “Berbu”, kapitalnu sliku Save Šimanovića iz 1920-1921, koja je jedini put bila izložena 1922. na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Od tada nikad nije izlagana, zbog tehnološkog problema.

Slika je nastala u Parizu. Velikog je formata pa je u Srbiju stigla u rolni. “Te neoklasicističke slike, osetljivog bojenog sloja lako popucaju”. Da bi je “povratio u život”, Sava je kašira na debelu, tešku dasku da se podloga ne bi krivila. Ipak, daska je tokom decenija “radila” tako da je danas bojeni sloj oštećen.

- Sad treba da se uradi konzervacija i osnovni je problem da li skidati platno sa daske ili uraditi konzervaciju u zatečenom stanju, što bi bilo najlakše, ali se ne zna koliko bi bilo trajno - objašnjava Miljkovićeva.

Da je i Šumanović posebno vrednovao tu sliku dokazuje i činjenica da je ona jedna od pet reprodukcija u katalogu njegove čuvene izložbe iz 1939, iako tad nije bila izlagana.

Sa skulpturom je, što zbog dimenzija, što zbog izložbenog dela prostora, teže. Mnoga dela koja to zaslužuju nisu izlazila pred oči javnosti - kako pomenuta Rosandićeva vrata za Mauzolej Petrinović - tako, možda zbog ideoloških predrasuda, ni izvanredan portret kralja Aleksandra Obrenovića, koji je izvajao Petar Ubavkić 1897. Od 1950. publika nije videla ni “Lava” Matije Vukovića, nikad ni džinovske glave Miloša Obilića, deo skulpture koja je trebalo da bude visoka pet metara... Publici bi možda bilo interesantno da vidi izbliza i Meštrovićevog “Pobednika” u gipsu, sa kog je odliven i onaj bronzani na Kalemegdanu koji je iz “moralnih razloga” popet na visoki stub da “ne bi kvario predratne beogradske gospođice”, jer prvobitno je trebalo da bude “prizemljen” u fontani na Terazijama.