Mesaroš: Nemamo pravo na autogolove

Jovanka Simić

subota, 06. 10. 2012. u 21:00

Месарош: Немамо право на аутоголове
Moćni narodi su nam izmakli tepih ispod nogu i mi već 200 godina pokušavamo da ustanemo, ali ne uspevamo kaže poznati slikara Janoš Mesaroš. Šarolikost nacija je lepa, a ne opasna

MI smo majstori za autogolove. Pokušavamo 200 godina da napravimo državu, a i dalje polovina nacije, pa čak i fudbalska reprezentacija, ne zna himnu “Bože pravde”.

O ovoj temi slikar Janoš Mesaroš govori sa pokrićem. Da bi postao veliki slikar morao je najpre da sebi zada sudbonosni autogol. Godine 1969. bio je prvotimac tuzlanske Slobode kada mu je na jednoj utakmici, u žaru igre, napukla kičma. Čitavu godinu bio je nepokretan, a vreme je počeo da prekraćuje slikanjem. I postao je slikar poznat na svim kontinentima.

Mesarošev dobro znani umetnički potpis su motivi i isečci ravnice nalik letećim ćilimima koji se uzdižu u nebesa. Njegova platna su nezamisliva bez uzletelih konja kakve je pre petnaest vekova jahao njegov daleki predak, osvajač i vojskovođa Atila Hunski, upamćen po nadimku Bič Božji.

- Onaj koji je imao 20 žena, a voleo je samo jednu, prvu.

Hedonista Mesaroš se pre 12 godina skrasio uz svoju drugu suprugu Aleksandru. Ali zato, ima četiri ateljea - dva u Beogradu, koji mu je adresa poslednjih desetak godina, jedan u rodnom Novom Bečeju i jedan u Banatskom Karađorđevu, gde živi porodica njegove Aleksandre.

- Kada čovek zađe u godine, a ja sam ih nabrojao 69, onda ništa više ne mora - kaže Mesaroš, i pristaje na razgovor, ali što manje o slikarstvu, a što više o filozofiji života. - Predugo pričam o slikarstvu, a zapravo sam na svojim slikama rekao što sam imao, koga zanima neka “čita” slike.

HUMANOST I KORIST * ZAŠTO ste, napustili Rotari klub? Govorili ste da je to vaša “jedina politička partija” jer ima humanu misiju...
- Kod nas se rotarijanstvo shvata malo drugačije, postoji želja da se umnože klubovi, a to znači da se snize kriterijumi za ulazak. Kada su me neki poznanici rekli da bi želeli da se učlane i odmah nadovezali pitanje:
- Kakvu ću ja korist imati od toga? - ja sam odustao.

* Nema vas u medijima, na internetu se retko može naći vaša galerijska stranica... Umorio se hedonista Mesaroš?

- Moj hedonizam, koji sam decenijama negovao, ne dozvoljava mi da budem rob nečega, a drugo, došao sam u tu fazu da je moja životna filozofija: ništa ne moram, nigde više ne žurim.

* Uprkos činjenici da kulturi baš ne ide najbolje, da ljudi nemaju para za hleb, a kamoli za umetničke slike?

- Nušić je jednom rekao da čovek mora u životu da se opredeli, ako ćeš da imaš srce ne možeš da imaš gaće, i obrnuto. U mom slučaju to znači da sam morao da se opredelim da se bavim slikarstvom unapred znajući da neću zaraditi ogromne pare, ili da se latim drugog, unosnijeg posla. Odabrao sam umetnost, tamo me je odvuklo srce. Ali, da vam kažem, i kada su bila bolja vremena teško je bilo prodati skupu sliku.

* Koliko je operacija na srcu kumovala tom podvlačenju crte?

- Mnogo. Ali znate šta me je tu fasciniralo - nezadrživ napredak nauke, konkretno medicine. Ugradili su mi u ambulanti stent, držali me tamo samo 24 časa da bi mi rana zarasla. Sutradan sam krenuo kući, svratio usput na pijacu, kupio šta treba. Kad sam došao, žena me pitala: jesi li ti bio kod zubara ili kod kardiohirurga? Oni za jednu operaciju potroše vremena koliko ja za jednu sliku.

* Posle 300 samostalnih izložbi i oko 7.000 slika, i na vašim novim slikama ne bledi ona prepoznatljiva, optimistična vulkansko crvena... Imate li barem jednu sliku na kojoj motiv nisu leteći ati?

- Crvena nijansa se ne menja. Pokušavao sam da uradim barem jednu sliku bez motiva letećih konja. A, kada je okačim, kažu mi: “Janoše, pa gde su konji, ovo kao da nije tvoja slika.” I šta ću, onda doslikam konje.

* Za ljude iz drugih krajeva ravnica je depresivna, a vi baš iz nje crpite inspiraciju...

- Ravnica ima veliku magiju. Kad na nju spustite pogled, on vam se vrati tek za tri dana. Moje detinjstvo bilo je veoma bogato upravo zbog te širine Panonske nizije. Takva je i duša vojvođanskih ljudi: topla, široka i puna razumevanja.

Otac Mihalj bio je stolar, majka Eržebet domaćica. Roditelji su me naučili da u sopstvenom domu poštujem sve što i moji preci Mađari - kulturu, muziku, pikantnu trpezu... A kada iskoračim preko kućnog praga, da bude lojalan građanin svoje države, Evrope i sveta. Tako sam i ja naučio svoju decu. Moja domovina je Srbija, rezervnu nemam. U Mađarskoj bih se osećao kao stranac.

* Mislite li na lobije koji diktiraju pravila u umetničkom svetu?

- Da. Najbolji primer za to je naš Nikola Tesla. Koliko je njemu, kao čoveku sa Balkana, trebalo energije i mudrosti da ubedi Amerikance u svetu.

Putovao sam po svetu za svojim izložbama i shvatio da anglosaksonski lobi ima pravilo da bilo kome ko se ne zove Džon ne da ga pretekne, nego da dođe u ravan sa njim.

Pokušavao sam da se nametnem u Americi deset godina, ali ja nisam Džon. Kada sam to shvatio vratio sam se kući i tu se osećam najbolje.

* Da li je tačno da ste na izložbi u Riju 2000. godine zaradili 50.000 dolara, a vratili se kući potpuno praznih džepova?

- Otišao sam tamo s namerom da na licu mesta napravim slike za izložbu. Oni su me nepoverljivo gledali, rekli su: pa treba vam pola godine da ih naslikate. Ubrzo sam shvatio zašto je to tako. Kada vam pred očima pukne plaža duga sedam kilometara, a na njoj od milion kupača bar polovina su žene, predivno oblikovane, jasno je da ispari inspiracija. Ipak, uspeo sam da uradim tih 16 slika, izloženih u džokej klubu i one su sve prodate iste večeri, jer u tom klubu ima 5.000 milionera. Naravno, ja sam se posle predao hedonističkom životu. Sve sam potrošio i nije mi žao. I sad mislim da kada ti novac dođe u ruke, ne treba skroz da stisnete šaku.

* Zašto 21. vek nazivate vekom prevare?

- Ovaj vek više nego ijedan prethodni nijansira interes, i to u svim oblastima. Za pare se može prodati sve, sve je podložno tenderu. Nji ljubav više nije samo emocija o kojoj pesnici sriču stihove. Kad ona izbledi između dvoje ljudi jedno od njih se okrene i pita: Šta je od ove imovine moje?

* A dobročinstvo, humanost?

- Na tu temu najčešće se setim reči premudrog Andrića - Ako ti neko nešto učini dobro, ne žuri odmah da mu uzvratiš jer će se dobrota tu zaustaviti. Nego, dobrotu koju je tebi neko priredio ti učini nekom drugom, da se širi kao Arhimedovi krugovi.

* Kako se u vašoj životnoj filozofiji kotira Evropska unija?

- EU je ogromna prevara. Mi jesmo u Evropi, ona je potrebna nama, potrebni smo i mi njoj. Ali najmoćnije države su nametnule svoje zakonitosti i diktiraju tempo siromašnim zemljama. Jedna od najvećih prevara je uvođenje evra. To je bio ogroman stres za nas koji smo voleli marku kao boga. Oni su nam tvrdili da 100 maraka vredi koliko i 200 evra, a već posle mesec dana odnos je bio jedan prema jedan.

TRI PLAVE KOVERTE * IMATE vi zanimljivo objašnjenje o mentalitetu političara na vlasti...
To je priča o tri plave koverte. Odlazeći direktor ostavlja nasledniku tri plave koverte da ih otvori kada naiđe na problem. Kada je otvorio prvu kovertu, pisalo je: sve svaljuj na starog direktora. To je jedno vreme narod upijao, pa se opet pobunio. Onda je ovaj otvorio drugu kovertu, a tamo je pisalo: diži kredite, gradi. Kada je i taj efekat splasnuo, potegao je treću kovertu, a u njoj je stajala poruka: smišljaj sadržaj za nove tri koverte.

* Šta kaže vaš vizionarski osećaj, imamo li mi konja za tu evropsku trku?

- Nažalost, ispada da smo mi jedina nacija u regionu koja nije izvukle pouke iz ratova devedesetih. Polako ispravljamo nakaradnu sliku o nama koju su drugi stvorili, a mi smo im to dozvolili. Naročito bolan primer je onaj od 17. marta, kada je gorelo Kosovo. Umesto da potplatimo strane televizije da izveštavaju o tom pogromu, mi smo zapalili džamije u Nišu i Beogradu i pružili im priliku da još jednom konstatuju kako su Srbi loši momci. Poslednjih godina ispravlja se ta slika.

* Da li su vesti o povremenim međunacionalnim incidentima u Vojvodini stvarne ili isforsirane?

- Mene su moji učili, a to sam preneo i na svoju decu, da je šarolikost nacija lepa, a ne opasna. U mojoj porodici pomešani su mađarski, srpski, crnogorski geni i ja ne mogu da zamislim da mi neko kaže - e, ti sada ne možeš da živiš sa svojom Aleksandrom jer je Ličanka. Ali ludilo se proizvede preko noći ako to neki ljudi zaista žele da urade.

* Ne verujete političarima...

- Kod nas je politika isto što i estrada. Svaki, makar i lokalni političar, želi da glumi malog Tita. Svi oni vole da otvaraju puteve, presecaju crvenu vrpcu. I svi prave iste greške - kada dođu na vlast ruše ono što su prethodnici sagradili, počinju od početka. Neke stvari, kao što su vojska, školstvo, zdravstvo, policija i sudstvo, moraju da se postave na zdrave noge i da se razvijaju bez obzira na to ko posle koga dolazi na vlast. Bićemo najsrećniji kada ne budemo znali ko nam je predsednik. To će značiti da smo dostigli švedski standard.

* Ali i dalje tvrdite da smo dobar narod...

-Da, u suštini mi to jesmo. Imamo tu žicu lepote, dobrote, hedonizma i altruizma. Moćni narodi su nam izmakli tepih ispod nogu i mi već 200 godina pokušavamo da ustanemo.