DVE nove predstave pozorišta „Ulisis“ uskoro će na Brionima povezati jedna tema i zajednička nit: povratak kući. I dok Odisej u istoimenom komadu Gorana Stefanovskog dolazi iz rata, Pavle Marić u Nušićevom poslednjem delu „vraća se“ iz mrtvih. I to na žalost živih, jer su na njegovoj smrti izgradili bogatstvo, karijeru i nove živote...

I u jednoj i u drugoj predstavi igraju beogradski glumci. Prva će premijerno biti izvedena 20. jula u režiji Aleksandra Popovskog, dok drugu na scenu postavlja Lenka Udovički, a pred publikom će se naći 2. avgusta. Ova predstava, u još jednom smislu, ima „premijerno“ izvođenje: Nušić će se igrati na ijekavici u adaptaciji poznatog pisca Miljenka Jergovića.

Objašnjavajući tu, za mnoge na prvi pogled besmislenu činjenicu, jedan od beogradskih glumaca nedavno je izjavio kako su u Hrvatskoj „hteli da Nušić bude univerzalniji i da ga publika ne vezuje za Beograd, Srbiju i naš mentalitet nego da se to čita kao njihov komad, njihova situacija, njihova priča“.

PODELA U PREDSTAVI „Pokojnik“ igraju Zijah Sokolović, Jelisaveta Sablić, Miodrag Krivokapić, Branislav Zeremski, Katarina Bistrović Darvaš, Filip Nola, Maja Posavec i Jamin Telalović.

Ta ista „univerzalnost“ ključni je argument kada, na primer, Krležu postavljaju na beogradskim scenama, ali nikome (do sada) nije palo na pamet da je postiže jezičkim intervencijama. Naprotiv. Za ovu dvojicu klasika upravo je ta „nit“ zajednička - osobenost kojom boje likove, sredinu, vreme...

- Nije reč o prevodu, niti se Nušić može i sme prevoditi na hrvatski - nedvosmislen je Miljenko Jergović u razgovoru za naš list. - Pogotovo ja to ne bih činio, jer je za mene reč o istom jeziku. Tekst je blago jezički adaptiran iz jednog razloga: da se sačuva njegova univerzalna primenjivost.

* Zašto je bila nužna ta vrsta adaptacije?

- „Pokojnik“ nije jedan od onih klasičnih, nušićevskih tekstova koji se na njegov tipičan način tiče srbijanske političke i duhovne klime početkom 20. veka, već je komad koji se može preseliti u bilo koju drugu sredinu, grad, metropolu Balkana i u bilo koje vreme. I Lenki i meni je veoma važno da pokažemo da je primenjiv na današnje hrvatske prilike, a to je i jedini razlog jezičke adaptacije. Dakle, minimalno je ijekaviziran i iz njega je izostalo samo nekoliko markantnih reči, tipičnih i specifičnih, koje se pojavljuju samo u ekavskom srpskom. Intervencije su zaista blage, gotovo neprimetne. Ali, to ne bi bilo moguće sa svakim Nušićevim komadom.

* Na koje mislite?

- Kad bi se „Gospođa ministarka“, na primer, pokušala menjati i najmanjom intervencijom na tekstu, bilo bi to jako pogrešno i krivo! Isti je slučaj sa „Sumnjivim licem“. Kad spominjete Krležu, svakako bi bilo loše ekavizirati „Glembajeve“, ali bi se to moglo učiniti s nekim drugim delima. Ništa se ne bi izgubilo, mada bi zadatak bio težak jer intervencija podrazumeva i literarni angažman, odnosno pesnički dar. Ipak, moglo bi se to učiniti s Krležinim „Mikelanđelom Buonarotijem“ ili „Kristiforom Kolumbom“. Mislim na situaciju u kojoj bi to zahtevale neke scenske potrebe... Ovog puta „Pokojnik“ je i izmešten iz Nušićevog vremena zbivanja. Dozvoljavam razloge zbog kojih bi se neki srpski tekst ijekavizirao ili jezički prilagodio za pozornicu, ali nikad ne bih prihvatio da se bilo koja Nušićeva knjiga u Hrvatskoj objavljuje u prevodu ili bilo kakvoj adaptaciji.

* Jeste li imali i nekih dilema kad ste se ovog posla latili?

- Znao sam koliko je cela stvar delikatna, pa kad me je Lenka pozvala rekao sam da ću pokušati, ali da ne znam da li ću pristati. A to je zavisilo od toga hoće li mi posle svega Nušićeva rečenica i dalje zvučati „nušićevski“. Inače, ovu vrstu posla radim prvi put. Reč je o specifičnom zadatku i ja verujem da na tu temu treba što više razgovarati. Eto, uskoro se pojavljuje „Pokojnik“ na Brionima, a već na jesen Oliver Frljić režira „Gospođu ministarku“ u „Kerempuhu“ i to na izvornom srpskom jeziku, bez intervencija. U poslednjih dvadeset pet godina niko u Hrvatskoj nije radio Nušića. Desio se rat i nacionalizam, što nema veze s kulturom i pozorištem. Setimo se da je ranije često postavljan na scenu u Hrvatskoj i u Bosni i to ne samo po velikim pozorištima. Kao rasni komediograf bio je jedan od omiljenih pisaca amaterskih trupa. Hrvati, kao što znate, nisu baš najduhovitiji ljudi na svetu, pa im je Nušić bio dobra nadopuna.

* Ipak, njegove teme i likovi izgleda da su danas veoma aktuelni kako u savremenoj Srbiji, tako i Hrvatskoj?

- Valja istaći, pre svega, da je Nušić veliki pisac. U našim provincijalnim kulturama, možda aktuelniji nego ikada ranije. Doduše, humor, satira, geg ovde nikada nisu bili posebno cenjeni, za razliku od onih natmurenih i ozbiljnih tema i autora. To je i objašnjenje zbog čega Nušić nikada nije bio toliko uvažen i priznat koliko je zasluživao. U srpskoj kulturi, sve do pojave „prevratničkog“ Dušana Kovačevića, nijedan komediograf nije bio dovoljno cenjen - ni Nušić, ni Sterija, ni Aca Popović... Voljeni svakako, ali nedovoljno priznati.

* Nušić je bio obavezni deo i vaše lektire?

- Kao dečaka njegova dela su me podsećala na atmosferu stripa „Alan Ford“. Jako sam ga voleo i taj odnos je ostao isti do današnjih dana. Sećam se nekih predstava, kao i snimljenih komedija na crno-belim tv ekranima. Nagledao sam se raznih „Gospođa ministarki“, pa ako i nije najbolji, za mene je najdraži tekst. Dobro je i što će Nušića na pozorišnoj sceni upoznati neki novi klinci. To će ih podstaći da i sami pišu na neki duhovitiji način. Zato je u Hrvatskoj Nušić važan događaj.

* ŠTA O “IJEKAVIZIRANOM“ NUŠIĆU NA SCENI MISLE NAŠI POZORIŠNI UMETNICI?

DEJAN MIJAČ: NA VIDELO

- SVAKO radi ono što misli da je najpametnije, a delo će pokazati rezultate. Ne postoji receptura, to je stvar procene. Kada ponudite predstavu, ona je roba kao svaka druga. Gledate da bude sveža, dobro upakovana i da ima svoju prođu. Kolege uvek nešto novo izaziva u starom tekstu. Nekad je to pisac, nekad savremena tema kojom se „pozivaju“ na pisca.

EGON SAVIN: EKSPERIMENT

- NUŠIĆ je komediograf karaktera i mentaliteta, koji se jasno odražavaju u jeziku. Kad se „prevodi“, moraju se potražiti i analogije. Kod Srba i Hrvata ima mnogo više zajedničkog nego što se misli. Zato je logično da se igra u originalu - jer se dobro razumemo. Ali, legitiman je svaki pozorišni eksperiment. Postoje samo uspešni i neuspešni.

NEBOJŠA ROMČEVIĆ: GARANCIJA

- Mogu da razumem ako „Pokojnika“ smeštaju u Rijeku ili Zagreb, nije to ništa novo niti drastično. Jezik, sam po sebi, nije garancija ni za lokalizam ni za univerzalizam. Ako im vrši posao, dobro jeste. Voleo bih da vidim tu predstavu na Brionima. Nušić je bogatstvo za svaki repertoar, a „Pokojnik“ je prilično složen i enigmatičan komad.