JEDNA stara fotografija na kojoj ugledni srpski trgovci i zanatlije u Zvorniku 1928. dočekuju svog zemljaka i druga Nikolu Vasića, tada već poznatog graditelja gudačkih instrumenata u SAD, podstakla je članove društva „Prijatelji srpske kulture“ da se zapitaju - ko je bio taj čovek. Ime Nikole Vasića, na koje malo koji od poznavalaca muzičkih instrumenata u SAD ne bi reagovao s divljenjem, ostalo je praktično nepoznato u njegovoj postojbini, čak i u stručnoj javnosti. A skupocena violina tog „američkog Stradivarijusa“, na čijim su instrumentima svirali Jaša Hajfec, Miša Elman i drugi veliki umetnici, dospela je u njegovu rodnu Srbiju i Beograd gotovo - slučajno.

Prošle sedmice ovaj sjajni instrument iz 1954. godine predstavljen je na FMU, u nedelju je na njemu održan i prvi koncert, a o daljoj sudbini violine odlučiće „Prijatelji srpske kulture“, društva u čijem su članstvu građani Srbije, Srbi iz dijaspore i stranci koji osećaju afinitet prema srpskom narodu i kulturi.

- Stavljajući rasvetljavanje životnog puta i dela Nikole Vasića u središte svog prvog programa, želimo da doprinesemo povratku dostojnog ugleda srpske kulture u svest današnjeg civilizovanog čoveka - kaže osnovač društva dr Dušan Ristić, rođeni Zvorničanin koji je i najzaslužniji za „dolazak“ Vasićeve violine, koju je kupio na licitaciji, na njujorškoj aukciji.

POSVETA NA ĆIRILICI Ugledna violončelistkinja i profesor FMU Sandra Belić kaže da će Društvo tek odlučiti kako će Vasićevu violinu na najbolji mogući način upotrebiti u promovisanju srpske kulture u inostranstvu: dajući je na korišćenje nekom od najboljih studenata FMU ili nekom stranom mladom muzičaru na privremenu upotrebu, ili na neki treći način. - Vrlo je interesantno da je u unutrašnjosti instrumenta vidljiva posveta, verovatno jedina koju je Vasić napisao ćirilicom: „Mom bratiću Slavku“ - kaže Sandra Belić, i dodaje da je Vasić jedan od možda svojih najboljih instrumenata poklonio mladom rođaku, što je prilično neuobičajeno.

Umetnički zanat Vasić je izučio u Novom Sadu i Pragu kao stupendista srpskog dobrotvornog društva „Privrednik“. Prvi svetski rat ga je zatekao na usavršavanju u Petrogradu, odakle preko Kine i Japana dospeva do SAD. Zna se da je svoju radnju za izradu gudačkih instrumenata u Baltimoru osnovao sredinom dvadesetih godina, da je bio cenjen i poznat među slavnim muzičarima tog doba, da je umro u Baltimoru 1961. godine.

- Neverovatno je da je Vasić kao čovek potekao iz male, za svetske razmere nebitne zemlje, u SAD uspeo da napravi veliku slavu, a da naši ljudi ne znaju ništa o tome - smatra Vladimir Radosavljević, čovek koji je karijeru graditelja violina u Njujorku i Brazilu zamenio povratkom u Beograd, gde je osnovao radnju za izradu i čuvanje gudačkih instrumenata. Upravo se među Radosavljevićeve violine privremeno „uselila“ i ova Vasićeva, jer su se u studiju jednog graditelja violina, logično, stekli najidealniji uslovi za njeno čuvanje.

- Kod nas već tridesetak godina ne postoji škola za graditelje violina, a Nikola Vasić je bio izuzetno školovan violinar, koji je sa znanjem koje je poneo iz Novog Sada, a potom učeći kod Dvoržakove familije u Pragu, uspeo da u SAD napravi svetsku karijeru - dodaje Vladimir, koji se i sam slučajno zainteresovao za ime Nikole Vasića kada je, pre samo šest meseci, sasvim slučajno na aukciji u Njujorku kupio njegovo čelo iz tridesetih godina dvadesetog veka. - Bilo bi lepo da se ova sjajna violina, čiji zvuk vredi čak mnogo više od njene nominalne cene, da u ruke nekom ko će znati da je na pravi način čuva i koristi, kao kompletan alat vrhunskog kvaliteta, a sam se obavezujem da ću je uskoro kompletirati odgovarajućim gudalom, odnosno strunom.

- Tužno je što je sve o Vasiću poznato samo u Americi - dodaje Ristić, i obećava da će „Prijatelji srpske kulture“ učiniti sve da se za američkog Stradivarijusa sazna i u njegovoj rodnoj zemlji.